Svima su
nam dobro poznate one situacije kada prisustvujete nekoj svetkovini i domaćin kao i
svaki pravi srpski domaćin već sa vrata urla:“ AJD DA NAZDRAVIMO. VALJA SE“. I
tu se uvek nađe neki učenjak, povučeni čudak, mršavko sa naočarima, kariranom
košuljom i demodiranim cipelama (nekad izgleda i drugačije, ali sam ovaj tip
odabrala da biste osetili čitavu atmosveru) koji bi tiho prozborio:“Hvala, ali
ja ne pijem.“
Kako to misliš ne
piješ? Da nisi možda bolestan ili još gore lud. Pa gde to ima, odrastao srpski
muškarac, a da ne pije. I zato te situacije ne prolaze baš najsrećnije po
prosečne ćutljive cvikeraše sa štreberskim sklonostima, jer se po difoltu
prelazi na naporno da ne kažem agresivno ubeđivanje:“ Ma daj, pa valja se, šta
će ti biti od jedne rakije“ ili „Pa ne možeš tako da uvrediš domaćina i
slavlje, lizni bar jednu..“ Dok žrtva na kraju uz facijalne grčeve jedva nekako
proguta domaću ljutu šljivu, koju pokušava da spere sa dve čaše vode , a uz to
da izigrava osmeh i veselje , mada mu to jako teško ide obzirom da ukus koji je
uprkos silnoj vodurini ostao u ustima.
„Eto, reko’ sam
ti da nije ništa, ali nije što je moja, nego si najbolju rakiju
probao.“
Da se razumimo, u
Srbiji su pravila za određivanje kvaliteta rakije prilično jasna. Da bi bila
dobra- mora da bude domaća, a da bi bila prilično dobra - da ju je sam domaćin
lično pekao, a kad je najbolja onda je stajala u nekom buretu u podrumu
najmanje 20 godina. Pa čija je najbolja , pitate se. Uvek od onog domaćina kod
koga i sedite, stoga najdobronamernije preporučujem da se ne upuštate u
rasprave o kvalitetu svetog pića, već samo prokomentarišete „UUHHH, DOBRA,
DOBRA! Tako je najbolje da se cela priča završi, a ako vam je neko uvalio
brlju, što se dešava češće nego što možemo da predupredimo, najbolje je da se
izvučete tako što ćete reći da vozite, pa se ne smete odavati preterenoj konzumaciji
već isključivo degustaciji.
Teško je zamisliti
manifestaciju, bilo crkvenu bilo mrtvenu bez alkohola. Jer smo mi Srbi (a i svi
drugi) jednostavno takvi. Pijemo da proslavimo i pijemo da zaboravimo sve što
nas tišti. Podrazumeva se da niko od nas nije pijandura ili ne daj bože alkos,
jer se za alkoholičare smatraju neki tamo čudaci i depresivci koji piju sami sa
sobom,a počinju u ranim jutarnjim časovima. Ovi što piju u društvu su u tom
smislu sigurni (ili samo misle da su
sigurni).
Ljudi koji su se
odlučili, zbog nekih ličnih ubeđenja ili zaboga zdravog života da ne piju,
prinuđeni su da budu na margini svih tih svakodnevnih manifestacija i
svetkovina. Oni su crne ovce u familiji i svakom društvu. Moram priznati da su
i meni jako smetali, da sam ih smatrala smaračima i partibrejkerima. Posle kada
sam se iskreno zapitala zašto ih osuđujem, došla sam do zaključka da u stvari u
njihovom prisustvu zapravo počinjem sebe da osuđujem, jer pijem. Dakle nije
problem što oni ne piju već što mi pijemo. Oni će biti ti koji će se sutra
sećati šta je ko izlupetao, ko je slomio čašu, ko flašu a ko luster, ko ima
kakav muzički ukus i glasovne sposobnosti, ko se sa kim povatao, a ko sa kim
pokrvio. Mi normalni , porocima manje ili više skloni ljudi se takvih sitnica
bogu hvala, nećemo sećati, niti ih primetiti.
Ponovo se nameće
pitanje :Zašto ne piju? U ostalom, šta vas briga. To su suviše lična pitanja da
bi ih tek tako nekome postavljali. Nije ni malo pristojno ulaziti u tuđe
razloge i ubeđenja tako prostački, bez pardona. Otkud znate, možda se taj neko
do juče lešio, napravio neko epohalno sranje sebi i drugima, zbog nedostatka
kontrole u uživanju alkohola, i presekao stvar rešeći da ne pije. I to je
totalno ok, zato se nemojte prema trezvenjacima ophoditi kao da su debili. Nije
kul.
Obzirom da je ova
tema toliko opširna, današnji post je bio samo uvod. Uskoro očekujte moj
elaborat na temu :TIPOVI LJUDI PREMA VRSTI PIĆA KOJE PIJU, i TIPOVI LJUDI PREMA
NAČINU PONAŠANJA U ALKOHLISANOM STANJU.
Vidimo se uskoro
i popijte koju i za mene većeras ..
Нема коментара:
Постави коментар