VELIKOISPRAZNI UŠĆAŠI

Rođena sam i ceo život živim u „getu“. U današnje vreme to može da zvuči pretenciozno i banalno u isto vreme, ali jebiga odatle sam i to ne mogu promeniti. Novi Beograd ima posebno mesto u mom srcu, blok je za mene centar sveta (kao što ste i mogli da saznate u nekom od prethodnih postova). I ne samo moj blok već ceo potez od Ušća (mislim na pravo Ušće,a ne ovu veštačku tvorevinu) do buvljaka. Tu su se dešavale neke za mene epohalne stvari.

Mi Novobeograđani smo sasvim lepo živeli do pre neku godinu. A onda otvoriše Deltu i napravi se neka besmislena gužva. Krenuše došljaci sa raznih strana da nam zagađuju okruženje.

Deltu sam nekako i progutala i naučila da živim sa idejom da će tu negde blizu mene postojati zgrada i horde ljudi koji pomamljeno u nju hrle tražeći svoju sreću.

A onda se desilo i “Ušće“. A ako mene pitate uz to ušće se i govno obesilo.

Nemož’ više da trčiš, voziš bajs, šetaš da da te usput ne izudara nekoliko zombija koji hipnotisani hrle ka svom hramu. U svaki tramvaj i autobus koji prolazi tuda, ni igla ne može da stane – do Ušća.

 Dugo sam odbijala da uđem u taj hram potrošačke religije, ali shvatih da je i meni ponekad potrebna nova haljina, cipele, a i da se tamo prodaje najbolji sladoled u gradu.

I tako i ja s vremena na vreme svratim do hrama, uzmem šta mi treba i pobegnem glavom bez obzira. Tamo se ne treba zadržavati duže od sat-dva ako vam je život i zdrav razum na prvom mestu. Količina ispraznosti i potrošačke groznice je do te mere prisutna, da vas od iste počnete da se gušite i da vas boli glava.

U jednom momentu shvatih da postoje neki tamo posebni ljudi, takozvani „Ušćaši“ kojima se život svodi na taj presveti hram. Tamo kupuju, jedu,  sede, upoznaju, druže, zaljubljuju ,  svađaju, takmiče , raduju .

Šta kupuju, jedu i gde sede to i sami možete da vidite , pa o tome neću pisati. U celoj toj priči najfascinantnija je socijalna komponenta presvetog potrošačkog hrama.

Toliko je postalo bitno kako ćeš se obući kad kreneš u Ušće, jer da se ne lažemo sigurno ćeš nekog i da sretneš, pa su tu prisutni razni večernji i scenski autfiti u sred bela dana.

Ničim izazvane sandale u sred zime i kojekakve čizme na četres’ stepeni. Kafa se tu mora obavezno popiti, ispred nekog od butika sa sve kesama na stolicama sa kojih vrišti logo.

Mislila sam da će sindrom kafenisanja u ušću zamreti u potpunosti zabranom pušenja, ali sam se gadno prevarila. “Ušćaše” u ispijanju fensi kafa I šepurenju kesama nikakva zabrana ne može zaustaviti. Da im zabrane kiseonik , sigurna sam da bi sedeli sa sve bocama, jer je kul blejati u ušću.

 Iste face za istim stolovima kafića, sa različitim kesama I kesicama, podrazumeva se. Nisi bio ako svi drugi nisu videli šta si I koliko kupio. Pegla se kreditna kartica, množi se minus. Roba se otplaćuje na rate I odloženo. U ormanu sve to pod konac složeno sa nedirnutim etiketama. To što će većina da jede paštetu pšodrigušu do kraja meseca I da puši krdžu, manje je bitno. Iskonski Ušćaši u svoj hram dolaze kreditiranim I liziranim novim kolima. Ne parkiraju se na parking mesdu daljem od dvadeset koraka od ulaza.

Žive za dan kad će ih prodavačica prepoznati I konobar doneti standardno. Deca im rastu udišući ventilisani vazduh I hraneći se kartonom iz Meka.

Ne znam da li je potrebno jedan ozbiljan potrošački sistem uspostaviti da bi ušli u EU? Možda nam je I to jedan od uslova. Broj šoping molova po glavi stanovnika na određenom prostoru ne sme da bude manji od 3? Da si se sećamo kako smo živeli kad smo za šoping morali da trošimo noge od Liona , do Kališa? Da li smo I tada imali potrebu da nemilice trošimo na nepotrebno? Da li nam u životu ključnu ulogu igra broj novih cipela I neisečenih etiketa? Koliko košta status Ušćaša I da li je vredno platiti cenu?

Na sva ta pitanja, odgovor možda ne znam, ali sam sigurna da ga znaju Velikoisprazni Ušćaši. 

Vidimo se ljudi, ali u Ušću teško da ćete me sresti (dobre volje)..