„JA SAM TAKAV !“

Čitam s vremena na vreme jedan fantastičan blog koji me uvek navede na različita preispitivanja i vraćanja životnih filmova. Vratim se unazad i setim svih tih tuđih: kašnjenja, ispala, promena pranova, pravdanja, samoživog ponašanja,odbacivanja,obmanjivanja i mojih sekiracija, čekanja, gubljenja živaca, tugovanja,frustriranja. Sva su počinjala istom rečenicom: „JA SAM TAKAV!“

Dobro, i šta znači „takav“? Zadrta, arogantna i ograničena osoba kojoj ne pada na pamet da pogleda dalje od svog nosa. To me podseća na ono kada smo bili mali pa nam roditelji ili neko stariji naloži neku budalaštinu, a dete kao dete , radoznalo i otvoreno priupita „Zašto?“ i dobije odgovor „Zato što ti ja tako kažem“. Oduvek me je to iritiralo, a naročito ljudi koji se bave ovakvim besmislicama.

„Ja sam takav“ – umesto mrš u p***u materinu.
„Ja sam takav“ – nisi dovoljno dobra za mene.
"Ja sam takav" - a ti nađi boljeg ako možeš
„Ja sam takav“ – previše sam uplašen i slab da bih racionalno sagledao svoje mane i shvatio da neke stvari treba promeniti bez obzira koliko to teško i mukotrpno bilo.
„Ja sam takav“ – sa dodatkom „neko će me baš takvog voleti i ako potajno strahujem da neće“.
„Ja sam takav“ – tvrdoglavo govedo
„Ja sam takav“ – jer me je mama naučila da sam JA najbolji baš „takav“.
„Ja sam takav“ – jer mi je tako lakše.
„Ja sam takav“ – a ima i gorih od mene, pa su živi i zdravi.
„Ja sam takav“ – ostavi me na miru.
„Ja sam takav“ – ali sam te obmanjivao jer mi je bilo potrebno da ti se svidim.
„Ja sam takav“ – jer znam da ćeš me osuditi, a napad je najbolja odbrana.

Poenta je što oni nisu isključivo „takvi“. Ne sviđa im se to. Samoosuda maskirana u goropadni stav.
A nije strašno nekada biti lenj, neodgovoran, tužan, nervozan, depresivan, svadljiv, neposlušan, arogantan i ćudljiv, jer to niste vi već jedna situacija ili (prolazna) faza.

Nisi loš ako si „takav“, nego ako misliš da ti je to sudbina. Užasno ćeš se osećati ako se kriješ iza „takav“ jer te niko nikada zapravo neće upoznati, ceniti, želeti i voleti.
Mislimo da ljudi ne razumeju slabost, a tek kada je pokažemo zaista osetimo povezanost sa nekim. A uporno bežimo od iste, težeći da stvorimo sliku nekakvog omnipotentnog bića koje ne postoji, niti će ikada.
A treba da pustimo nekoga da voli taj nаš mrak. Nije lako, ali nije nemoguće.  Svako ga ima, samo je nekada manje, a nekad više mračan. Ljudi nisu neprestano radosni, duhoviti, raspoloženi,sposobni, vredni i orni. Previše se trude da održe takvu sliku, pa onda naprasno puknu i pretvore se u nešto dijametralno suprotno. A čovek je i jedno i drugo. I to je totalno ok.

Zato pokušajte da iskulirate „Ja sam takav“ i usudite se da pokažete slabost nekada i nekome. Ne svakome, jer to ne može svako da razume i poštuje, osetićete ko i kada je spreman da vas zaista čuje. Tada ne bežite u „Ja sam takav“ fazu, već priznajte. Bez obzira što ta osoba neće uvek biti za tu vas (jer niko ne može u svakom trenutku biti uz vas osim vas samih), u tom trenutku je tu, a to ja najvažnije. 

I za kraj je ostalo da otkrijem inspiraciju za gore napisano,fantastičan blog psihouniverzum.com ,citiram deo koji me je potpuno oduvao:

"I još nešto: ne postoji gotov čovek. Svi težimo da pronađemo nekakvu gotovu osobu za sebe. U tom smislu, ne postoji “gotov” čovek. Niko od nas nije “takav sam”, i to je to. Ako kažeš “takav sam”, to je samo još jedan koncept koji biraš...Čak i ako u nekom trenutku kažeš: “Ja sam takav”, stavljena je tačka pre nego što je išta počelo." 

Ne stavljajte tačke olako, već pokušajte zarezima, a ako ste se već odlučili za tačku svakako je bolje da ih bude tri. 


Do sledećeg viđenja!