PRINUDNI PODSTANARI

Većina nas konja sa dvaes’ I kusur sprcanih u dupe I ko zna još gde i dalje živimo sa roditeljima (pojedini baksuzi na žalost  sa babama, dedama i ostalom bližom ili daljom rodbinom). Đavo nam kriv, a ponajviše država, komunizam, Tito pa Milošević, bombardovanje,a u novije vreme ekonomska kriza i Evropska Unija, nezaposlenost i američki filmovi.

A eto, mi smo sve u životu kako treba radili, završili fakultet, našli posao, pravimo se da primamo platu koja je često u visini studentskog džeparca i čekamo da dobijemo na lotou, ili zaostavštinu neke do danas nepoznate tetke i strine, pa napokon dođemo do našeg i samo našeg krova nad glavom.

Kada posle pete godine igranja lota, binga i lizanja frikoma shvatimo da nismo baš toliki srećnici,  prečešljamo čitavo porodično stablo i sa razočarenjem shvatimo da nam dalja rodbina živi po inostranstvu i selima, ili da ima potomke koji će se pre nas pozvati na nasleđe, rešimo da uzmemo stvar u svoje ruke. Problem nastaje jer tu stvar ne znamo kako tačno da uzmemo u ruke, vreme prolazi a „stvar“ se migolji i čeka neke bolje dane i povoljnije okolnosti. U međuvremenu počnemo da smišljamo izgovore :“Nemam posao“  „Mala mi plata,“ , „ Ne mogu sam da živim, to mi je tužno“, „Čim nađem dečka ću da se preselim“, „Kad mi odobre kredit“, „Kad mi se oženi stariji brat (koji trenutno nema ni devojku), „Na proleće, gde da se selim po zimi, „Gledao sam oglase i nema ničega za mene“ itd. (slobodno dopišite svoj).

I tako ja sednem da razmislim koliko smo mi zaista voljni da preduzmemo taj veliki korak i uprkos svemu se otisnemo u samostalnost, a koliko smo sa druge strane navikli na komoditet življenja sa roditeljima (u većini slučajeva uslužnim osobljem)? Ko će da ode po novine? Ko će da skuva kafu? (Čekaj, neko prvo treba da je kupi, da bi je skuvao, a treba tu da se nađe i čista džezva? Ko će da skuva ručak? (To mora da se kuva svaki dan, kažu?!) Ko će da usisa, opere prozore? Ko će da se seti da treba da se plati struja, telefon? Koliko to uopšte košta?

Od previše pitanja, zavrtelo mi se u glavi i u tako ošamućenom stanju kao flešbek mi se vrati događaj od pre neki dan.

(Rovarenje po stanu u „atomska bomba“ stilu)

- MAAAAAMAAAAAAA (nema odgovora)

- MAMAAAAAAA, MAAAMAAAAA, MAAAAAMAAAA!!!!!!!

- Šta se dereš ko magarac, ‘oćeš onaj baksuz ponovo da nas prijavi predsedniku kućnog saveta? Šta je sad?

- NEMA MI PINCETE!!!! Hitno mi treba, a nema je tamo gde sam je ostavila.

- Naravno da je nema kad je uvek ostavljaš u krevetu.

- Nije tačno, ja uvek znam gde ostavljam svoje stvari.

Prevrtanje celog stana kao da je policija upala da traži skrivenu drogu. Ceo postupak traje 15 minuta, a stan posle istog je u stanju kao da je prošao istovremeno uragan i tajfun.

- (Histerično i psihotično) GDE SI OSTAVILA MOJU PINCETU RETARDU JEDAN? (dranje na sestru) Ti si je poslednja koristila.

- (ova drži slušalice u ušima i ne obraća pažnju)

- (kidanje slušalica iz ušiju (a posle se pitam zašto se svake pokvare posle 6 meseci) Odmah, da si ustala i da si mi našla pincetu.

- Ne pada mi na pamet. (potpuno nezainteresovano, sa pogledom kao da si smrdljiv sir ili unezvereni ludak-što i jesam u datom momentu )

- MAMAMAMAMAMAMAMAMAMAMAMA, naredi onom debilu da mi istog momenta nađe pincetu.

- Da li si ti normalna? Pa ceo stan si prevrnula, ko će to sad da vrati.

- Ja ću da vratim, samo mi nađi pincetu.

Posle dva ipo minuta traženja.

- Evo je kod tebe u krevetu

- Nemoj da lažeš, nemoguće, 6 puta sam tu tražila.

- Idi sad i sredi sve ono.

- Ne mogu, strašno se žurim, trebala sam pre petnaest minuta da budem u gradu, srediću     

  kad se vratim.

Događaj 2.

- (ulazim u kuću) Šta ima za ručak, mrtva sam gladna?

- Musaka.

- Koji vam je đavo sa musakom, mrzim musaku, neću da je jedem. Šesnaesti put ovog meseca pravite musaku. I šta ja sad da radim. Došla sam sa posla gladna i treba da jedem musaku. Jaaaaoo, šta sam ja Bogu zgrašila da me ovako kažnjava.

- Jedi šta ti se jede.

- E sad neću da jedem ništa, vi se svi lepo najedite, a ja ću posle da padam u nesvest po teretani.Lepo sam rekla NE VOLIM MUSAKU, ne volim ni grašak, ni boraniju , a za pasulj mora da mi se javi tri dana u napred da se psihički pripremim, jel to toliko teško. Mene ovde niko ne poštuje. (zatvaranje u sobu)

-(mama kuca i slabašnim, molićavim glasom) Dođi, pojedi makar supu.

- Od kad se supa jede sa musakom.

- Pa rekla si da musaku nećeš da jedeš.

- Dobro, ješcu supu. Živeću na supi. Prinudna dijeta.

- (sedam za sto, ali i dalje vidno nadrndana)

- (sestra) Ti si jedini debil koji ne voli musaku.

- Molim te, bez komentara. Ja ovde gladujem, dok se vi prežderavate.

- Imaš svoje pare, pa kupi sebi da jedeš.

- E tako ću i da radim.

(svi jedu, dok ja razvlačim supu petnaest minuta)

- A dajte mi malo te musake, vidim da ne izgleda loše.  

U momentu sećanja na  ova dva događaja, totalno svakondevna i normalna ( svako od vas koji ste u istoj situaciji ima neke svoje ne mnogo različite) shvatim bolnu i tužnu istinu. Mi smo razmaženi. Jako i mnogo. Šta da vam radim, drage moje kolege prinudni podstanari, nažalost je tako. Ni jedan cimer vam neće kuvati vaš omiljeni ručak, a pincete i kojekakve drangulije se neće naći same od sebe kad budemo sami.

Lepo je to kad si svoj na svome, ali je i teško. A i ovi što su se nedavno preselili, čujem često idu kod svojih na ručak. Zadrže se nekad tako i po dva tri dana.

A vas izuzetke, ovom prilikom pozdravljam i hvalim. Svaka vam čast. Treba naučiti sve te stvari, sazreti i pomiriti se sa činjenicom da više nismo deca kojima treba da se donosi i prinosi. Gde god da ste i kakva god da je vaša priča, vi ste junaci našeg vremena.

A ja sad odoh da zovem mamu i da se zahvalim što me i dalje trpi.