KAD (NE)ODLUČNOST UBIJE ČOVEKA

Posle mnogo vremena, evo me opet. Zbog profesionalnih obaveza (zvanih pravosudni ispit) sam neko vreme bila (opravdano) odsutna, ali obećavam da ćemo se od danas češće družiti i jako se radujem tome.

Obzirom da sam i ja i dalje „uzombisana“ od silnih opštih, pojedinačnih akata, presuda i optužnica, ugovora, nedležnosti, dela i radnji, oprostite ako neko vreme ne budem na očekivanom nivou. Da ne bih više smarala, preći ću na stvar.

Kakvi ste kad dođu obaveze ili neke stvari koje morate završiti u svom životu. Koliko se razvlačite, izbegavate, kukate i proklinjete sudbinu? Koliko izgovora smislite o tome kako je svima ostalima  lakše i bolje, jer imaju optimalnije uslove, bogatije roditelje ili pametniju glavu?

Koliko ste realni i da li je sve zaista tako?

Moram priznati, bez lažne skromnosti da se prilično dobro nosim u tim situacijama. A kad mislim da ne mogu da se nosim, ubedim sebe u najbolji ishod  i guram dalje. Jednostavno, u kojoj god  životnoj fazi bili, kakvog god da ste raspoloženja, emotivnog ili finansijskog statusa, kakve god da su vam želje, stremljenja i sa druge strane mogućnosti, najvažnije (podvlačim i ponavljam najvažnije) je odrediti prioritet od izuzetnog značaja, šta god to bilo. Dakle, kažete sebi „Meni je trenutno najvažnije to“. Ne kažeš „Super bi bilo to i to, a i ono drugo, pa će nešto da upali“-  ne. Tako samo gubiš energiju, snagu i vreme. Jedna, jedina stvar.

I sad, kad znaš da ti je ta stvar bitna, nije na odmet definisati zbog čega je sve bitna, šta će ti doneti, kako ćeš se osećati kad je dostigneš, šta ta stvar uopšte znači za tebe. Ako se kolebaš, ne valja. Onda to nije prava stvar, ili je dovoljno ne želiš, ili jednostavno nije pravo vreme da je radiš. Kod pravih stvari, nema izgovora.

I sad kad su u pitanju odluke one mnogima oduzmu dobar deo života, jer misle da kad nešto odluče su faktički umrli jer ne može da se bleji na kafama, po kojekakvim izlascima uz tv prijemnik ili u fejzbuk stranicu. Možeš, ali te grize savest, a kad to ne radiš misliš da nešto strašno važno propuštaš i da je svima onima koji bleje bolje nego tebi. A nije. Provereno, jer oni još nisu odlučili za šta da se trude.

Nekako se uvek plašimo i mislimo da ako odlučimo „pogrešno“ da smo životno pogrešili. A ne treba. Treba samo odlučiti i raditi na tome. Uporno i vredno. Verovati u odluku. I mnogo puta pogrešiti, ali zato stalno učiti.

A ljudima treba praštati greške. Ali to nećemo znati dok ne naučimo da oprostimo sebi. Poznajem mnoge ljude koji i dan danas sebi nisu oprostili izbor fakelteta, pa čak i srednje škole. Nekog bevšeg partnera ili prijatelja. A prošlo deset godina i mnogo vozova za kojima smo prolili suze neodlučnosti.

Ne mogu da patim što sam volela i bila iskrena. Ne želim da verujem da sam pogrešila kada sam vredno radila. Možda je posao bio pogrešan, ali način je bio dobar. Od toga treba krenuti.

Zato se usudite da odlučite. Krenite napred bez osvrtanja. Skupite hrabrost da započnete to o čemu dugo razmišljate, i govorite. Ili još bolje, nemojte pričati, samo radite..Nemojte  pokolebati kada vas popreko gledaju i ironično vam se smeju. Nemojte da strepite da može da se izjalovi. Sve što mi se ikada izjalovilo dovelo me je do mnogo bolje pozicje i srećnijeg života. Preko najgoreg posla koji sam radila, sam stekla divne prijatelje. Da ga nisam radila, nikada ih ne bih upoznala. Samo jedan od milion primera.

A kada su ljudi u pitanju, pozovite ih, nađite, izvinite se ako ste nešto sjebali, izvinite se čak i kad niste. Najvažnija reč na ovome svetu je izvini. "Izvini" , pre „volim te“. Džaba vam sva ljubav kada se iživljavate nad nekim.

Ne morate da me poslušate, niti to očekujem, ali vas molim da ako ste izdvojili par minuta za čitanje ove koještarije, izdvojite još par da razmislite šta je to što možete da uradite danas, ove nedelje, do kraja meseca. Ne sledeće godine, ili kad tamo nekog nekad sretnete. Stvari se rešavaju sada. Ne bežite od života, živite ga..

Pozdravljam vas i vidimo se uskoro.