- JE SUIS CHARLIE -

Htela sam da pišem o nekim lepim stvarima ali će to morati da sačeka sutra. Htela sam da vam poželim svaku sreću, ali ne znam da li sam sposobna da to od srca, kako je jedino ispravno, na današnji dan uradim. Ovo će biti možda prvi i jedini tugom obojen post na ovom blogu. Tugom, strahom, besom i osećajem nemoći.

Juče, dok smo bezbrižno slavili Božić po Julijanskom kalendaru, nedaleko odavde u jednoj Pariskoj novinarskoj reakciji mučki i beskrupulono ubijeni su ljudi. Zbog čega se neko drznuo na takav monstruozni čin? Šta su ti ljudi i kome zgrešili? Koje su poluge mašine fanatizma pokrenuli?  Da li je masakr mogao biti izbegnut? Odgovore na ova pitanja ne znam. Ono što znam da ostaje strah. Strah sa onim velikim i sablasnim "S" da šišti u ušima :

Da nema slobode…

Da ne smeš da pišeš

Da ne smeš  naglas da kažeš…

Da tvoj život ne vredi…

Da je budućnost neizvesna…

Da ne smeš tražiti više…

Da je greh biti drugačiji…

Da se argumenti pobijaju nasiljem…

Da je oružje jače od reči…
Da smo džaba ginuli...

Da će ostati tišina…

Da će nestati nada…

Da je bitno kome se moliš…

Da te taj kome se moliš na kraju i ubije…

Da veruješ nekom…

Da je sve uzalud…

Da je mržnja moć...
Da je istina smrtna presuda...
Da je čovek čoveku vuk i dželat...

I nije sad stvar u tome da su neki franciski novinari tragično izgubili život boreći se za neku svoju istinu. Oupšte se ne radi samo o tome. Radi se o svakome ko je poginuo 2014. godine u modernom tolerantnom društvu koje smo navodno izgradili iz pogrešnih razloga, a svaki je pogrešan. Radi se o tome da treba da se zapitamo koji je krajnji ishod nagomilane ogorčenosti i mržnje. Radi se o pitanju čemu sve ?! Radi se o tebi i meni, i o našoj slobodi. Radi se o tome da si možda ti sledeći. Neće pucati u tvoje telo, ali će pucati u tvoju reč. Več su je ubili, eno je krvari na asfaltu. Ne čuje se i ako cvili. Neke tuđe reči su je zamenile. Ubili je a da ni zapucali nisu, ovi sa oružjem. Hladnim, a opasnim. A treba da budemo srećni što i dalje dišemo. Do prve prilike…

VEČE NE MIRIŠE NA RAKOVE I ŠKOLJKE

Znate one večeri kad već prvim korakom izlaska na vrata znate da će se nešto spektakularno desiti. Predosećaj epohalnog sranja u stomaku neizdrž za pravljenje problema nepredvidivih razmera. Imala sam nekoliko takvih, kao u ostalom i svi mi . Posle me je bilo malo ili mnogo sramota, od onoga šta sam rekla, uradila i kome sam otvorila dušu, a koga ispljuvala tako pijana jer trezna nisam smela. Kukavičluk odenut u ruho infantilnosti pod izgovorom alkoholisanosti. Preterivanje u svemu. I to je ok, jer nam treba ventil da ne bismo pobenavili u ovom bizarnom svetu.

I tako krenuh , maksimalno uparađena na svadba-žurku, vrlo originalno organizovanu svetkovinu kod mojih dugogodišnjih prijatelja. Bez pretencioznosti, formalnosti, žurka i slavljenje ljubavi onako kako to i treba da izgleda u mom svetu. Mi orni da se napijemo i vratimo u prošlost, da se izdivljamo uz neke omiljene i nikada zaboravljene hitove. Ja ko zapeta puška da pravim sranja. Svi uslovi bili zadovoljeni.

Vratila se kući izjutra oko pola 7. Posle svadbe svratila na chill, podrazumeva se. Pa ne možeš onako pod punim gasom ići u krevet, ne ide. Mi još malkice nastavili da pijemo čisto da održimo ritam večeri.

Završih na gajbi kod osobe koju poznajem čitav život na ćao- zdravo, a nikad zapravo 3 rečenice smislene razmenili nismo. Kul lik, malo žalim što se nismo ranije združili, moja divna raspoložena drugarica i još jedan totalno alkoholisani takođe ćao-zdravo lik iz bloka. Dobro raspoloženje, pogodno za međusobne prozivke i odvaljivanje fora za prepričavanje. Ja ovu dvojicu oupšte  ne poznajem, ali situacija se razvija kao da ih znam oduvek. Uklopilo se, nekako je teklo. Smejali se mnogo i pričali svašta.

I šta se desilo sa sranjima sada se pitate. Desilo se sazdranje i odrastanje. Probudila se ujutru mamurna ali bez osećaja krivice. Nikom nisam otvorila dušu, nikog nisam poljubila zbog dejstva alkohola i nikog nisam ispljuvala. Nije bilo potrebe. Sve je bilo prosto savršeno.

Ona aždaja u stomaku me je napustila. Lepo smo se pozdravile, poljubile i ja je ispratila na poslednji bas u 12:15. Rekoh joj:“ Bilo je zanimljivo družiti se sa tobom, ali ja dalje mogu i moram bez tebe.“ Ode aždaja uz malkice protivljenja što u meni neće ponovo izazvati ishitrene i impulsivne reakcije, a ja bez aždaje prošla sasvim dobro.

I za kraj ovog kratkog izlaganja kao što ste navikli jedan savet plus. Ostavite vašu aždaju kod kuće ili nekome spretnijem na čuvanje kad krenete napolje da se zabavljate. Ne treba vam, jer nije doboljno kul da bi tako jako ujedala. Dovoljno ste gotivni i bez nje. Ljudi vas još više vole i provod lepše teče kada ste bez aždaje u društvu. Bez gluposti , preterivanja i bespotrebno izgovorenih reči. Jednostavno pustite da stvari idu , da se situacija razvija, osetite sebe u svemu tome, opustite se i provedite. U nekom momentu ludog izlaska se izolujte na 5 minuta, udahnite, pogledajte u daljinu i napravite presek. Zapitajte se da li je ta 8,9, i 10 tekila zaista neophodna? Da li stvarno ne možete da izdržite a da onom idiotu ne saspete sve u lice? Da li ste stvarno toliko pijani da morate da se ljubakate sa bilo kim? I iz stomaka ili srca će izaći odgovor:“ NE, NE i NE.“ 

A onda se vratite u velikom stilu i budite zvezda večeri. Ne za ostale, budite zvezda večeri za sebe. Kad dođete kući skinite šminku, popijte 2 čaše vode i aspirin, pogledajte se u ogledalo i recite sebi :“ Koji sam ja sebi car“. I znate šta? To ćete zaista i misliti. Ne samo da ćete biti car sebi u toj sekundi istine, već i drugima koji su proveli veče sa vama. Možda vam to nikada neće priznati, ali zato vam ja kažem, kao i sve ostalo što drugi ponekad ne smeju da izgovore.

Budite pozdravljeni!

BOLJE JEDNO VRUĆE PIVO NEGO ČETRI HLADNA ( tipovi ljudi prema vrsti pića koje piju)

Negde se nazdravlja šampanjcem, na drugim mestima i događajima ne možete ni da zamislite da odbijete rakiju, a ponekad i viski. Svašta pijemo, ali postoji nekoliko stvari koje po difoltu naručujemo, bez obzira na situaciju ili godišnje doba.

Nekada nas zbog našeg izbora čudno gledaju, ali koga briga kad je na kraju večeri najvažnije ko se dobro proveo, više od toga šta je pio. Sa omiljenim pićima nekad i preteramo, pa se kajemo i zaklinjemo na večitu apstinenciju, a ta apstinencija se kako to obično biva oknča pre nego što je počela.

Šta god da šljokate, bitno je da u tome uživate i preporučila bih da ne preterujete, ali pošto nisam  Nada Macura, a ni PV AV, od takvih naredbi se ovog puta ograđujem.

Pa da počnemo

PIVOPIJE

Dele se na 2 kategorije: na one koji konzumiraju pivo iz ambalaže u kojoj se i prodaje njih ćemo nazvati strejt pivopije; i na one koji pivo obavezno sipaju u prigodnu čašu ili kriglu, za ove potrebe nazvani gej pivopije.

Zašto je bitna razlika?

Strejt pivopije su ponositi pripadnici svoje vrste i nikada ih neće biti sramota od zidarske ambalaže , te će i u svrlo svečanim prilikama (svadbe, krštenja, slave) na isti način vršiti konzumaciju svog omiljenog pića. Mnogi za njih misle da su prostaci, klošari bez manira, ali ti mnogi nisu svesni gušta koji propuštaju držeći se tih istih manira i pravila. Pivce se pije za živce i stvarno je bespotrebno trošiti te iste živce na presipanje iz šupljeg u prazno (čitaj iz konzerve u čašu). No nije greška ni jedno ni drugo, bitno je da je izbor autentičan. Za razliku od mnogih drugih kategorija, pripadnici ove su istinski ljubitelji i poštovaoci pića koje piju. Osim toga, retko ćete ih videti da divljaju, lome i prave haous (ukoliko se ne drznu da svoje omiljeno piće ne ukrste sa nečim jačim).

Pivopije kao što znamo, mnogi prozivaju, a ti isti što ih prozivaju kada odu da izdrkano-fenserski splav gde voda košta 559 dinara, se obavezno odlučuju za to isto pivo jer je jeftino, osvežava i ume da potraje neko vreme.

VINJAKAŠI I PELINKOVAŠI

Ova pića se u mojim užim i širim krugovima vezuju za ozbiljno (problematične) konzumente, zato ih i stavljam u istu kategoriju.

Vinjakaši su totalno nepredvidljivi, jer kao što nekolicina nas koja se zajebala pa probala zna, ova tekućina može izazvati halucinacije i crne rupe, a lakše se nabavlja i jeftinije je od pečuraka. Svako ko se ozbiljnije bavio vinjakom ima neku priču iz Urgentnog centra, volšebnog buđenja na klupi u drugom gradu ili još neverovatnijeg buđenja u tuđoj odeći u stanu nepoznate osobe. Osim toga, pod dejstvom ovog „opijata“, dešavalo se da ljudi odluče da se kupaju na adi u februaru i sankaju se u junu. I ako ima i drugih situacija (koje su , da upozorim retke) gde je konzument od klošara iz kraja postao omnipotentni genije koji se razume u istoriju Mesopotamije molekularnu  biologiju, kvantnu fiziku i apstraktnu umetnost istovremeno. Vinjak ume da propameti i da pospeši retoričke sposobnosti, samo što je cena toga previsoka jer kad prođe dejstvo, jedva ćete se setiti rođenog broja telefona.

Pelinkovaši su takođe alkosi ozboljnog staža i stadijuma, ali su nekako mirniji. Manje pričaju a više upijaju. Stoje u nekom čošku, zabavljaju se sami sa sobom, ali zato kad progovore, odvale najbolju foru večeri koja se prepričava. Iz nepoznatog razloga im se uopšte ne spava, pa i ako deluju totalno odsutno i stondiran oni najduže izdrže budni.

KOKTELAŠI I OSTALI FENSIPIĆAŠI

Da se razumemo, koktel nije koktel ako ne košta minimum 500 dinara (tako razmišljaju oni) i tip je totalni gej ako pije šarene koktele (tako razmišljam ja).

Prvo ćemo demistifikovati ovu drugu premisu, izvinjavam se unapred svim muškim koktelašima ali moram da istaknem da nema apsolutno ničeg muževnog u ispijanju Mai Tai-a i Pinacolade. Bolje uzmi pivo, još će da ti ostane kusur i za šiš, osim ako posle koktelčića ne planiraš suši.

Žene kao žene, moram im oprostiti. Slatko u kombinaciji sa drečavim bojama i ostalim čašnim asesoarima u vidu kišobrančića i šljokičastih palmica, pa kako odoleti. Dođe ti kao da se igraš sa barbikama, a ako uz to imaš i ko da ti plati uživanje, pa skoro kao orgazmično iskustvo.

Koktele podržavam, kada ih ja ne plaćam, jer bih u suprotnom pre izlaska u prosečni klub morala da dignem potrošački kredit.

Koktelaši imaju trip da je koktel nekakav statusni simbol koji odražava njihov prefinjeni ukus i buržujski lajftajl, a u suštini je kič. Sa druge strane, lepo je videti na stolu s vremena na vreme suncobrančiće i šljokičave palmice, a i konobari te lepše gledaju jer su im koktelaši omiljene mušterije.

VINAŠI

Crno ili belo nije bitno. Bitno je da je dobro. Ali da bi saznao kakvo je vino, moraš popiti najmanje jednu flašu (sam) i sačekati do jutra. Tada se donosi konačni sud.

Ljudi koji pinu crna vina su opušteni, hedonisti, ali ponekad  malo dosadni i usporeni pozeri. Jebiga, svaka kategorija ima svoju lošu krajnost. Ono što je dobro kod crnog vina je što izaziva iskrenomaniju. Probala nekoliko puta i uverila se u ishod. Dakle ako imate nameru nešto iz nekoga da izvučete naoružajte se flašama vina i strpljenjem od nekoliko sati, s tim da se ne zajebete pa ne ispratite žrtvu u ispijanju alkohola, jer tada cela priča dobija potpuno drugačiji smisao.

Belovinaši su lepršavi, veseli i opušteni ljudi ako piju umereno, i glasni, naporni i hiperaktivni ako preteraju. Vole te krste vino sa kiselom, što im autentični pripadnici ove kategorije veoma zameraju, nazivajući ih seljacima. Ja ima kažem :“Seljak , neseljak uz kiselu bolje klizi“.

VISKAŠI KONJAKAŠI I OSTALA BURŽOAZIJA

Ovo su koktelaši kad porastu i izađu u beli svet. Ljudi  koji konzumiraju konjak (žene jako retko iz nepoznatog razloga) kad nisu snobovi umeju da budu prilično kul. Njihova zabava je kao i njihovo piće, često na visokom nivou. Opušteni su i sigurni u sebe. Kad pričam o ovoj kategoriji mislim na ove koji tačno znaju koji viski se pije sa koliko leda i kako se služi konjak. Nažalost su u manjini. Više je onih koji rezervišu separe, tri nakvarcane pravuše i flašu viskija, pa posle toga jedu leba i paštete do sledeće plate. Pravi viskaši ne razmišljaju da li će imati dovoljno da isti plate, i to i jesu i treba da budu stariji i iskusniji ljudi koji cene kvalitet te im nije bitan kvantitet.

Ko zna da uživa u ovim pićima, taj se ne napija i ne provodi po splavoima čiji su vlasnici sumnjive kriminalne prošlosti.

VOTKAŠI

Da li ste ikada videli normalnu osobu, preko 25 godina da pije votku.? Ako jeste, molim da mi pošaljete sliku da objavim čudo.

TEKILAŠI I RAKIJAŠI

Ove dve kategorije ljudi su po mom mišljenju jako bliske i ako su pića prilično različita. Da me ne shvatite pogrešno, kada ovde kažem rakija, mislim kvalitetnu rakiju, a ne neku brlju.

Dakle, ovi ljudi žele da se provedu do koske. Sve što može da se iskoristi, oni će da iskoriste. Umeju da budu jako zabavni kad ne preteruju, i jako naporni kad preteraju. Ipak je nima najgore kad se nakon iživljavanja (ne)probude sutradan ujutru.

Ne znam šta im je zajedničko osim sklonosti ka dobrom provodu i želji da kad porastu imaju svašta za prepričavanje deci. Kada su umereni, veseli su i pozitivni, kad preteraju pretvaraju se u neartikulisane galamdžije i kavgaše.

Potrudih se da vam prikažem moje viđenje svih ovih divnih i dragih primeraka. Verovatno nije isto kao vaše i sigurno da su se neki od vas na momente prepoznali, a drugi uvredili , ali šta da vam radim, da alkohol niste nikad  konzumirali, ne biste ovo ni čitali.

BOLJE BITI PIJAN NEGO STAR

Svima su nam dobro poznate one situacije kada  prisustvujete nekoj svetkovini i domaćin kao i svaki pravi srpski domaćin već sa vrata urla:“ AJD DA NAZDRAVIMO. VALJA SE“. I tu se uvek nađe neki učenjak, povučeni čudak, mršavko sa naočarima, kariranom košuljom i demodiranim cipelama (nekad izgleda i drugačije, ali sam ovaj tip odabrala da biste osetili čitavu atmosveru) koji bi tiho prozborio:“Hvala, ali ja ne pijem.“

Kako to misliš ne piješ? Da nisi možda bolestan ili još gore lud. Pa gde to ima, odrastao srpski muškarac, a da ne pije. I zato te situacije ne prolaze baš najsrećnije po prosečne ćutljive cvikeraše sa štreberskim sklonostima, jer se po difoltu prelazi na naporno da ne kažem agresivno ubeđivanje:“ Ma daj, pa valja se, šta će ti biti od jedne rakije“ ili „Pa ne možeš tako da uvrediš domaćina i slavlje, lizni bar jednu..“ Dok žrtva na kraju uz facijalne grčeve jedva nekako proguta domaću ljutu šljivu, koju pokušava da spere sa dve čaše vode , a uz to da izigrava osmeh i veselje , mada mu to jako teško ide obzirom da ukus koji je uprkos silnoj vodurini ostao u ustima.

„Eto, reko’ sam ti da nije ništa, ali nije što je moja, nego si najbolju rakiju probao.“

Da se razumimo, u Srbiji su pravila za određivanje kvaliteta rakije prilično jasna. Da bi bila dobra- mora da bude domaća, a da bi bila prilično dobra - da ju je sam domaćin lično pekao, a kad je najbolja onda je stajala u nekom buretu u podrumu najmanje 20 godina. Pa čija je najbolja , pitate se. Uvek od onog domaćina kod koga i sedite, stoga najdobronamernije preporučujem da se ne upuštate u rasprave o kvalitetu svetog pića, već samo prokomentarišete „UUHHH, DOBRA, DOBRA! Tako je najbolje da se cela priča završi, a ako vam je neko uvalio brlju, što se dešava češće nego što možemo da predupredimo, najbolje je da se izvučete tako što ćete reći da vozite, pa se ne smete odavati preterenoj konzumaciji već isključivo degustaciji.

Teško je zamisliti manifestaciju, bilo crkvenu bilo mrtvenu bez alkohola. Jer smo mi Srbi (a i svi drugi) jednostavno takvi. Pijemo da proslavimo i pijemo da zaboravimo sve što nas tišti. Podrazumeva se da niko od nas nije pijandura ili ne daj bože alkos, jer se za alkoholičare smatraju neki tamo čudaci i depresivci koji piju sami sa sobom,a počinju u ranim jutarnjim časovima. Ovi što piju u društvu su u tom smislu sigurni  (ili samo misle da su sigurni).

Ljudi koji su se odlučili, zbog nekih ličnih ubeđenja ili zaboga zdravog života da ne piju, prinuđeni su da budu na margini svih tih svakodnevnih manifestacija i svetkovina. Oni su crne ovce u familiji i svakom društvu. Moram priznati da su i meni jako smetali, da sam ih smatrala smaračima i partibrejkerima. Posle kada sam se iskreno zapitala zašto ih osuđujem, došla sam do zaključka da u stvari u njihovom prisustvu zapravo počinjem sebe da osuđujem, jer pijem. Dakle nije problem što oni ne piju već što mi pijemo. Oni će biti ti koji će se sutra sećati šta je ko izlupetao, ko je slomio čašu, ko flašu a ko luster, ko ima kakav muzički ukus i glasovne sposobnosti, ko se sa kim povatao, a ko sa kim pokrvio. Mi normalni , porocima manje ili više skloni ljudi se takvih sitnica bogu hvala, nećemo sećati, niti ih primetiti.

Ponovo se nameće pitanje :Zašto ne piju? U ostalom, šta vas briga. To su suviše lična pitanja da bi ih tek tako nekome postavljali. Nije ni malo pristojno ulaziti u tuđe razloge i ubeđenja tako prostački, bez pardona. Otkud znate, možda se taj neko do juče lešio, napravio neko epohalno sranje sebi i drugima, zbog nedostatka kontrole u uživanju alkohola, i presekao stvar rešeći da ne pije. I to je totalno ok, zato se nemojte prema trezvenjacima ophoditi kao da su debili. Nije kul.

Obzirom da je ova tema toliko opširna, današnji post je bio samo uvod. Uskoro očekujte moj elaborat na temu :TIPOVI LJUDI PREMA VRSTI PIĆA KOJE PIJU, i TIPOVI LJUDI PREMA NAČINU PONAŠANJA U ALKOHLISANOM STANJU.

Vidimo se uskoro i popijte koju i za mene većeras ..

KRENUO SAM JEDNOM, NE SEĆAM SE VIŠE GDE

Svojevremeno su me prozivali što se na blogu preterano bavim muško ženskim odnosima. Pojedini su skakali na mene rečenicom:“ Daj bre Jovana, pa nije u tome cela poenta, smaraš malo sa tim, ostavi ljude na miru..“

Slažem se sa svima ljudi apsolutno ste u pravu . Baš zbog toga što znam da ste u pravu i što je možda jedan ogroman segment ostao neobrađen i to krucijalni deo koji ne smemo da iskuliramo, danas ćemo pričati o stvarima koje su prethodile svemu. Pre tog izlazaka u svet i nalaženja srodne, odgovarajuće ili podobne duše, mora da postoji neka priprema valjda. Ne priprema za potragu, već više priprema za život napolju. A napolju kao što već možemo da primetimo se svašta nešto dešava, a većinu tih stvari slabo razumemo. Ovo je priča o tome, o demonima sa kojima izlazimo napolje (verujte da ih ima podosta), i onim što direktno utiče na to da li će uopšte moći da dođe do bilo kakvog  međuljudskog odnosa, ne samo ljubavnog.

Nas za takve stvari niko ne može niti treba da pripremi. Jednostavno te šutnu u stilu:“Mrš sad u svet da tažiš svoju sreću“. Ti u tom momentu baš i ne znaš šta je sreća ni kako se traži, pa kreneš da gledaš okolo šta drugi traže i kako su prošli, pa ako im je dobro sa tim što su tražili i možda našli misliš da je to isto i tvoj put.

Neki ne veruju ljudima oko sebe, ali zato više veruju čarobnoj kutiji u kojima neki mali šareni poznati i (diskutabilno) pametni ljudi pričaju za njega mnogo važne stvari, pa pomisli „Ovi mali šareni ljudi kada su uspeli da dođu do čarobne kutije i da ih svi vide , mora da sve znaju, njih treba slušati“. I tako vođeni njihovim pravilima neko krene takvim putem.

Ima i onih inadžija koji iz nepoznatog razloga reše da za inat rade sasvim suprotno od onoga što rade drugi, jer zaboga oni su pametniji pa znaju da je rešenje ići stalno u rikverc, možda ćeš teže stići do odredišta ali će ti put svakako biti zanimljiviji.

Na kraju dolazimo do onih malobrojnih, gotovo izumrlih koji dugo dumaju sami sa sobom, gledaju i jedne i druge i treće, pa im ništa ne bude jasno. Onda počnu da  postavljaju pitanja , traže odgovore, nee nađu a neke dugo ne mogu ali ipak izađu napolje da traže svoju sreću, znajući da na nju u različitom obliku i boji mogu da nalete svuda.

Prvi žive tuđe ideale. Sreću će naći, možda i partnera, ali će to biti privid. Zbog takvog puta će u njima rasti frustracija, nelagoda, agresija i nezadovoljstvo. Postaće sujetni, zajedljivi, pakosni. Neće biti srećni dok ne budu stekli više i bolje od onog na koga su se ugledali, pa čak ni tada, jer uvek postoji više i bolje.

Drugi su odavno umrli, zapravo nikad nisu ni živeli van diktata iz čarobne kutije nekih šarenih ljudi. Ne znaju kako im je , ne znaju da li su srećni. Sećate se svih onih filmova o zombijima. E pa to su ti, samo što izgled ume da prevari, a oni i dalje imaju čovekoliki. Ne baš svi, ima i ovih koji više luče na nekakve čudne plastične deformisane lutke. Ne dajte se prevariti ti su još veći zombiji. Ako možete, poušajte da ih izbegavate.

Treći će brzo potonuti u neku od prve dve grupacije, jer kako se vekovima  priča „Inat je rđav zanat“ pa kao takav ne može trajati mnogo dugo, niti doneti dobre rezultate. Brzo će se umoriti od vožnje u rikverc, a posebno kada počnu da prelaze duge relacije. Shvatiće da ipak treba voziti pravo, samo u koju stranu krenuti? Odgovor na to neće znati.

Četvrti će se najviše mučiti, ali zato i najbolje proći. Šta je, mislili ste da je to dobitna kombinacija? Jeste, ali je i dug put i težak pa ga ne može preći svako. To je jedini put na kome moraš da menjaš prevozna sredstva, da se prilagođavaš, da učiš. Da se menjaš i ostavljaš iza sebe stvari koje te ne služe. I tako dok ti to ne postane način života i do sa srećom ne dočekaš svaki ćoskokak u koji uđeš. Sa srećom, jer te ćorskokak nauči bolje od bilo kakve dvosmerne ulice. Tera te da  razmisliš kako si uopšte dospeo tu.

Ako ne spadate u ovu četvrtu grupaciju, pogledajte oko sebe, najčudniji među vama mora da je taj. Njega pitajte za savet, a ne čarobnu kutiju. Ali nemojte poslušati savet, već pogled na svet. Možda će vam se nešto kas'ti  a možda još uvek nije vreme.

I za kraj, kakve veze sve ovo ima sa muško ženskim odnosima. To neću da vam kažem, jer niti sam čika iz čarobne kutije, niti vrhovni savetnik koji muštra svoje učenike. Možda sam malo inadžija, ali to je samo zato što znam da ste dovoljno pametni da ispovezujete stvari.

Do sledećeg viđenja!

EPIDEMIJA EGOTRIPOZE

Egotripoza je najzaraznija bolest današnjice. Teško se leči, a lako se dobija. Oboleli često nisu ni svesni svog oboljenje, pa su nekada i godine potrebne kako bi se privoleli na lečenje. Izlečenje je praktično nemoguće i tragovi bolesti mogu ostati zauvek. Ova bolest se najčešće javlja u višim razredima osnovne škole, ali je tada nešto ređa pojava. Glavni krivci za rapidno širenje ove bolesti u Srba su ni manje ni više nego naši roditelji. Nakon prvog susreta sa virusima ovih bolesti, koje vam kao što rekoh mogu preneti vaši divni, dobronamerni i brižni roditelji, moguće je da osoba ne primeti prve simptome, već da se oni ispolje mnogo kasnije, prilikom raznovrsnih socijalnih kontakata. Najrizičniji period zaraze od egotripoze je dan kada ostvarite bilo koje značajnije lično postignuće. Za sve nas su to različiti momenti, nekome je završetak fakulteta, desetka na ispitu, dvadeseta recka, kilaža koju je podigao iz benča, kolekcija cipela ili garderobe, keš u novčaniku, broj slatkorečivih (a neretko i koristoljubivih) prijatelja...

Univerzalni lek na žalost mnogih ne postoji, već je prilično individualan i različit. Ja bih rekla da je put do izlečenja moguć uz česta i objektiva preispitivanja, ali kako nisam stručnjak već laik, nemojte me držati za reč.

Biću slobodna da obradim i nekoliko oblika egotripoze, kako biste shvatili o čemu se zapravo radi.

EGOTRIPOZA VELIČINE 

Javlja se pretežno kod pripadnika muškog pola, iz razloga biološke, da ne kažem urođene opsesije veličinom. Pretpostavljam na šta ste prvo pomislili kad je reč o veličini i to muškoj, ali ja ne mislim isključivo na takve stvari. U detinjstvu to je veličina bicikla, kasnije automobila, mišića, stana, kuće, bankovnog računa, ustalom svega što se može izmeriti poznatim mernim jedinicama. Ispoljava se tako što oboleli smatra da je bolji, veći, vredniji i pametniji samim tim što poseduje neku od vrsta veličina. Dakle nije bitno šta, ali na osnovu odrećenog objekta osoba smatra i očekuje da je superčovek, bogom dan,a svi ostali nisu i neće biti dovoljno dobri dok ne dosegnu datu veličinu. Kreće se u društvu u kom je on „najveći“ i po potrebi menja društva, kada mu se bilo ko po veličini približi. Bitno je da je iznad, jer se time hrani. Možemo ga i okarakterisati kao beznadežnog smarača, jer u svakom razgovoru pokušava da  izdominira, potencirajući na pogodićete svojoj veličini.

Primer iz prakse: -     Brate, crko mi auto juče, od one kišurdače?

-          Stvarno, a moj X6 ide ko lud, a ako zagusti tu mi je gliser , hahahahahaha.

EGOTRIPOZA NESREĆE

Večite žrtve. Uvek su najjadniji, najsiromašniji, najbolesniji jer njigove probleme ni sam bog ne može da reši, a i kako bi kad ih ukupno ima 504939060, sa tendencijom stalnog porasta. Uvek se žale, i nikom drugom ne dozboljavaju da im uzme titulu velikomučenika godine. Truju nas svojim kukanjem, a kad pokušamo da promenimo temu i pokušamo da pričamo o svom problemu ili ne daj bože o nekim lepim stvarima, napadaju nas kak smo bezosećajni, ružni, prljavi i zli. Ovom obliku je teško naći leka, a problematična je iz razloga što se širi brže od gripa. Pa pogledajte malo oko sebe, na svakom koraku po nekoliko obolelih. Početni stadijum ovog oboljenja je hipohondrija. Na sreću oboleli se lako prepoznaju, pa se od istih brzo može pobeći

Primer iz prakse: - Baka mi je mnogo bolesna, lekari ne znaju koliko će još..

-          E a meni su obe babe umrle, ova prva jadna nije mogla ni do bolnice da dođe, a ovu drugu je pragazio autobus. A strina mi ima galopirajući rak, tetku mi juče primili u bolnicu da joj ugrade 3 baj pasa, pas mi uginuo od zaraženog krpelja, brat mi postao peder, a dečko prevario sa komšinicom, i ti si našla da mi se žališ?

STATUSNA EGOTRIPOZA

To su oni koji misli da ako imaju određeni status (fakultetsku diplomu, lekarsku, sudijsku, ministarsku, ili kakvu god vam drago titulu) znaju i umeju sve najbolje. Dakle vi ste jadni, mali i glupi miševi, ukoliko nemate najmanje doktorsku disertaciju iz određene oblasti o kojoj ste se drznuli da pričate. I da, pomirite se sa tim da u njihovom društvu nikada nećete biti smatrani da dovoljno pametne, obrazovane, poštovane niti vredne pažnje. Teži oblik je kad se oboleli pored svog „statusa“ kači na statuse svojih roditelja, rođaka ili bliskih prijatelja , sve u želji da bude bolji, veći i pametniji. Naravno na svaku zadatu temu samo oni imaju validan odgovor, tako da bolje i ne pokušavate.

Primer iz prakse: - Koliko ja znam hiperventilacija je ubrzano disanje, koje dovodi do smanjenja       

                               ugljendioksida u krvi..

-          Izvini, šta si ti po struci? Pravnik? Šta ti znaš šta je hiperventilacija, to mora da si pročitala sa vikipedije. Mislm, ko još ozbiljan u današnje vreme čita to leglo poluinformacija. Sad ću ja da pozovem strica, on je načelnik u kliničkom centru, pa ću lepo da ti objasnim šta je hiperventilacija.

JA-PA-JA EGOTRIPOZA

Mix svih gore pomenutih oblika koji se najlakše prepoznaje po tome što od persone ne možete doći do reči. Dakle ne samo da je najveća, već je po potrebi i najjadnija, a kad treba, strina mu je sudija, deda penzionisani dekan fakulteta , a njegova fakultetska diploma najpriznatija. Znači ovaj primerak je sve po potrebi, a najčešće prvi među jednakima (kako to misliš jednakima, i ti  socijalistički fazoni, kad se dobro zna ko je najbolji).

Kao što rekoh prpoznati ga je lako, ali izbeći teško. Drži višesatne monologe, koje samo on može da shvati i maltretira svakoga ko mu se nađe na putu. Šta god vi pokušali da kažete priča se nastavlja sa „a ja kad sam ovo i ono, moj brat to i to,a  meni kad se desilo onomad“ i tome slično. Teško se trpi, a još teže leči jer treba skinuti višegodišnje tvrdokorne slojeve najrazličitijih stadijuma bolesti, te se lečenje najčešće završava neuspehom.

Primer iz prakse: Nepotreban, dvoljno  je da primetite onog ko je najglasniji u društvu..

I na kraju ove balade o modernim bolestima ostalo je samo da vas podsetim na one divne momente kada dopuštate drugome da se izrazi, pohvali požali i bude u centru pažnje na nekoliko minuta. Ali ne treba biti ni previše velikodušan, pa dopustiti ispiranje mozga. U ostalom kada vas neko smara i popuje, nije dotični kriv, već vi imate pogrešan stav. Naučite da prekinete izlete egotripoze, pre nego što se proširi. Shvatite da takve ljude ne morate da slušate, već je vaš izbor što ste fini prema njima a loši prema sebi. Sa druge strane, rasprava sa takvima je unapred izgubljena bitka, pa kad vas najgore iznerviraju svojom nadobudnošću i nasrtljivošću, setite se stare dobre „pametniji popušta, magarac ne dopušta“. Koliko sam je stotina puta u sebi ponovila..

Toliko o tome. A vi pazite da se ne zarazite.

KRISTIJANIZACIJA

Sve smo čuli i ponešto videli. Pravosnažno višestruki osuđenik za mnoga teža krivična dela, koji ima desetostruko veći zatvorski od radnog staža (smela bih da se opkladim da ni radnu knjižicu nema) postao je medijska ličnost broj jedan. Preti da zaseni popularnost velikog nam Noleta i da obori sve rejtinge gledanosti antipatičnog nam ćoravog direktora fabrike šunda.

Puštaju ga jer narod tako traži ili ga puštaju da bi nam skrenuli misli sa nečega važnijeg, recimo formiranja vlade i konstituisanja skupštine na čelu sa dobro već znamo kim . No to je već bajata priča, jer kao što svi znamo glasali (ni)smo, a sada nam ostaje da gledamo – Kristijana.

Ne kažem da ovakav čovek ne može da se pokaje i započne drugačiji život, ali je forma u kojoj je to poželeo da uradi potpuno pogrešna i usudiću se da kažem  nakaradna, a potpuno očekivano ima i ko da se oskoristi o njegovu obnovljenu slavu, sve na našu štetu.

Verujem da Kristijan ima da nam ponudi više od prosečne pevaljke i nadprosečnog naprednjaka ali je više nego nepravedno i graniči se sa pornografijom njegovo veličanje, predstavljanje njegovih „umetničkih“ radova, potpisivanja kao umetnika u zemlji gde narodni muzej ne radi više nego što u svom životu pamtim da je radio, gde eminentni domaći umetnici dobijaju jedva dva prsta teksta sa jednom sićušnom fotografijom, gde prosećan begrađanin poseti izložbu eventualno povodom noći muzeja jer je to in i jer će ga neko usput videti da se kulturno uzdiže.

Ne kažem da je kriv Kristijan, još manje da su krivi Naprednjaci, a po najmanje da je kriv sistem. Kažem da smo svi po malo krivi i odgovorni. Možda je vreme da se zapitamo malo čime se bavimo, šta čitamo, slušamo, na čije koncerte i izložbe idemo (a ako ne idemo zašto ne idemo, nedostatak vremena je prilično bedan izgovor). Zapitajmo se i da li su ljudi kojima poklanjamo naših pa makar i 5 minuta dnevno vredni te pažnje. Ukoliko nisu, uskratite im pažnju, ne gledajte ih i ne slušajte. To bar nije teško.

Bojim se biće još mnogo Kristijana, Mitrovića, silikonskih „lepotica“ i pevaljki sa kriminalnom prošlošću, ali pitanje je da li ćemo mi ostati isti. Ako ostanemo - izgubili smo, ne samo mi već i naša deca. I njih treba neko da vaspita, a bojim se da ne bi bilo dobro da to učine gore pobrojani ili slični. 

Vidimo se u čitulji, ako ne i pre..