Htela sam da
pišem o nekim lepim stvarima ali će to morati da sačeka sutra. Htela sam da vam
poželim svaku sreću, ali ne znam da li sam sposobna da to od srca, kako je
jedino ispravno, na današnji dan uradim. Ovo će biti možda prvi i jedini tugom
obojen post na ovom blogu. Tugom, strahom, besom i osećajem nemoći.
Juče, dok
smo bezbrižno slavili Božić po Julijanskom kalendaru, nedaleko odavde u jednoj
Pariskoj novinarskoj reakciji mučki i beskrupulono ubijeni su ljudi. Zbog čega
se neko drznuo na takav monstruozni čin? Šta su ti ljudi i kome zgrešili? Koje
su poluge mašine fanatizma pokrenuli? Da li je masakr mogao biti izbegnut?
Odgovore na ova pitanja ne znam. Ono što znam da ostaje strah. Strah sa onim velikim
i sablasnim "S" da šišti u ušima :
Da nema slobode…
Da ne smeš
da pišeš
Da ne
smeš naglas da kažeš…
Da tvoj
život ne vredi…
Da je
budućnost neizvesna…
Da ne smeš
tražiti više…
Da je greh
biti drugačiji…
Da se
argumenti pobijaju nasiljem…
Da je oružje
jače od reči…
Da smo džaba ginuli...
Da smo džaba ginuli...
Da će ostati
tišina…
Da će
nestati nada…
Da je bitno
kome se moliš…
Da te taj
kome se moliš na kraju i ubije…
Da veruješ
nekom…
Da je sve
uzalud…
Da je mržnja moć...
Da je istina smrtna presuda...
Da je čovek čoveku vuk i dželat...
Da je istina smrtna presuda...
Da je čovek čoveku vuk i dželat...
I nije sad
stvar u tome da su neki franciski novinari tragično izgubili život boreći se za
neku svoju istinu. Oupšte se ne radi samo o tome. Radi se o svakome ko je poginuo
2014. godine u modernom tolerantnom društvu koje smo navodno izgradili iz pogrešnih razloga, a svaki je pogrešan. Radi se o tome da treba
da se zapitamo koji je krajnji ishod nagomilane ogorčenosti i mržnje. Radi se o
pitanju čemu sve ?! Radi se o tebi i meni, i o našoj slobodi. Radi se o tome
da si možda ti sledeći. Neće pucati u tvoje telo, ali će pucati u tvoju reč.
Več su je ubili, eno je krvari na asfaltu. Ne čuje se i ako cvili. Neke tuđe
reči su je zamenile. Ubili je a da ni zapucali nisu, ovi sa oružjem. Hladnim, a
opasnim. A treba da budemo srećni što i dalje dišemo. Do prve prilike…
