RAZUM I OSEĆANJA

Svima su nam dobro poznate  razgovori i borbe koje vodimo sami sa sobom. Najslađe su mi one romantičnog karaktera, kada vam se stav menja iz sekunda u sekund i kada krvnički pokušavate da vladate i postupate razumno, ali se tu pojavi slatko osećanje koje ne samo da ne možete da ignorišete već vas potpuno prevlada pa ni sami sebe ne možete da prepoznate a kamoli iskontrolišete sve te postupke i akcije koje preduzimate u odnosu na datu situaciju. Ali da ne bih bila suviše apstraktna evo me sa konkretnim primerima:

Opažanje:

RAZUM: Simpatičan tip, ali moraš ga bolje upoznati, sačekati da zavredi tvoju pažnju

OSEĆANJA: Kako je slaaaaadak.Najbolji frajer ovde. Ma prelep je. Divan je. Bože, kako neko može tako dobro da izgleda. Odlepila sam.

Vrebanje:

RAZUM: Pogledaću u njega, ali samo usput i to treba da deluje kao da gledam kroz njega, a on ako je iole muško to ćemu biti dovoljan signal za akciju.

OSEĆANJA: Buljim u njega kao tele u šarena vrata, možda delujem psihotično ali slađe stvarenje u životu nisam videla, pa ne mogu da se zaustavim.

Prilazak:

RAZUM: Prilazi, praviću se da je to najnormalnija stvar koja mi se svakodnevno dešava, neću previše pažnje obraćati.

OSEĆANJA:EVO GA, JAO ŠTA ĆU SAD??!?! Čupava sam, možda mi se pokvario karmin, trebala sam druge farmerke da obučem u ovima izgledam debelo, i zašto i dalje piljim u njega koji đavo.

Prvi kontakt:

RAZUM: Na svako pitanje odgovaram kulturno ali ne previše ljubazno, držim distancu i ne prilazim mu previše blizu. Glas mi je siguran, a odgovori smisleni.

OSEĆANJA: „HAHAahaha, pa da izlazim ovde često“(previše piskav glas i histerično ničim izazvano cerekanje) Zašto sam mu prišla toliko blizu.Mnogo dobro miriše. Kako je pametan i duhovit.

RAZUM: Kako znaš da je pametan , prozborio je tri rečenice.

OSEĆANJA: Mora biti da je pametan, zbog načina na koji mi je postavio pitanje „da li često izlazim ovde?“

RAZUM: To pitanje je potpuno trivijalno.Ništa ne govori.

OSEĆANJA: Ne, to je pitao jer mu se sviđam, pa mu je žao što ranije nije došao ovde da me sretne. Mislim da smo srodne duše.

RAZUM: Ne znaš ni kako se zove.

OSEĆANJA: Eto ti, zove se Filip (koje god ime, ovo mi je prvo palo na pamet) a to mi je omiljeno ime i uvek mi je bilo žao što nisam imala dečka koji se zove tako.

RAZUM: Kakve veze ima kako se zove, mogao je da bude i Milojica.

OSEĆANJA: Ne može tako zgodan tip da se zove Milojica.

RAZUM: Ćuti, i pitaj ga nešto pametno.

OSEĆANJA: A gde ti je devojka?

RAZUM: Glupačo glupa, od kad se to pita posle 5 minuta konverzacije.

OSEĆANJA: Ne znam, izletelo mi je. Gotovo, sad misli da sam neka očajnica, jadnica. Počinjem da se tresem, i drhti mi glas. ŠTA SAD, ŠTA SAD, ŠTA SAD??? Sve sam upropastila. Kredenu debilski, priđe ti čovek tvog života a ti mu postavljaš glupa pitanja.

RAZUM: Na tvoje pitanje se nasmejao, znači sve u redu. Greška neutralisana, sad moraš da baciš neku foru da vidi da si kul.

OSEĆANJA: Fora, fora, pa gde su sve one fore  koje prepričava cela ekipa. Pa ja sam glavni foradžija u društvu, šta mi je , ne mogu da se setim ni jedne.Seti se glupačo.Seti.

RAZUM: Imaš sreće pa je počeo da priča. Sad ćeš lepo da mu se izviniš i da odeš u klozet da se sabereš umiješ, popraviš šminku i smisliš foru.

OSEĆANJA: Neeeee, pusti me još 5 minuta. Šta ako ode, šta ako sretne nekoga, ne smem sad da odem posle neću smeti ponovo da mu priđem.

RAZUM: Prekini da se cerekaš kao debil i kreni.

OSEĆANJA „Moram do toaleta, hoćeš li da me sačekaš ovde? Nećeš nigne da ideš, obećavaš?

RAZUM: Šta si to izgovorila gluperdo rastrojena. Sve si upropastila.

OSEĆANJA: Kakav toalet, idem da roknem 2 tekile.

RAZUM: Nemoj da piješ, kad god popiješ uvek sve upropastiš

OSEĆANJA: Neće me ubiti 2 tekile.

RAZUM: Već si popila 2 sa sve pivom.

OSEĆANJA: Ostavi me na miru, pa petak je. Valjda sam zaslužila 2 male, bedne tekile da popijem, biću veselija i opuštenija. „Konobar, 2 tekile ovde.“ Tras! Tras!

RAZUM: Malo mi se manta, da ipak odem da se umijem.

OSEĆANJA: Sad će da vidi kako sam kul i duhovita i vesela, joj što je dobra pesma, jaaaaaooo gde me nađe to je „Get Lucky“. DJ, ruka ti se pozlatila.Trčim do njega. „Ovo je dobra pesma hoćeš da igramo.“

RAZUM: Neeeeeeee, stani razmissssssliiii....Oprez! Razumu preti sistemska greška ne preduzimati akcije dok ne resetujete sistem!!!!!

OSEĆANJA: Kakav sam car za ove tekile, eto sad me je još i zagrlio.

RAZUM: (poslednji stadijum) nemoj da se poljubiš sa njim većeras, znaš za šta će da te smatra. Oprez razum isključen ne preduzimati akcije dok ne resetujete sistem!!!!!

3 sata kasnije

OSEĆANJA: Bilo je super. Ma nikad se nisam bolje provela. I on je divan. Sigurno mu se sviđam, i zvaće me sutra. Kako se dobro ljubi, samo što u nesvest nisam pala. Šta da obučem kad me bude pozvao na dejt? Onu novu haljinu, i da štikle , moram štikle. Kako je sladak. Ovaj bivši mamlaz kad me vidi sa takvim frajerom ima da crkne. Jaooo, kako se dobro ljubi, nije mi dobro. Sad neću moći da spavam.

6 sati kasnije

RAZUM: Bože pomozi šta se desilo sinoć. Da li uopšte mogu da se setim koliko sam popila. Neću više nikad toliko da pijem. I dalje mi se vrti. JEBEM TI ŽIVOT, LJUBILA SAM SE SA ONIM TIPOM SINOĆ?!?! Kako se uopšte zove? Filip, da. Ajd nekako da ustanem. TRASSSSS! (saplitanje o cipele i ostatak garderobe ostavljen svuda po sobi) Ja ladno nisam skunula šminku. E pa više ne možemo tako. Sad ćemo da uspostavimo neka pravila. Ovakvo ponašanje više neću da tolerišem

OSEĆANJA: Šta ako me ne pozove? Možda je samo hteo da se zeza?

RAZUM: Pa da takav si mu utisak i ostavila?

OSEĆANJA: NIJE TAČNO.(na ivici plača) Sviđam mu se, videćeš da mu se sviđam i sigurno će zvati. Garantovano. Zar ti nije jasno da smo se mi našli, i to je drugačije. Videćeš da je drugačije.

RAZUM: Moli Boga da te pozove.

10 sati i 16 molbi Bogu od strane „OSEĆANJA“ kasnije

RAZUM: Tipično, neće se ni javiti

OSEĆANJA: Ja sam najgora budaletina koja ne zaslužuje da živi, opet me je nasamario običan magarac.

RAZUM: Sledeći put nemoj toliko da piješ, a za ljubljenje u pijanom stanju posle sat vremena poznanstva, za to tek nemam reči.

24 sata kasnije uz zvonjavu telefona

OSEĆANJA: EVO GA TO JE ON! JESTE ON JE! ZNALA SAM ! ZNALA SAM!

RAZUM: Danas si zauzeta, videćete se sutra. Nemoj ponovo da ispadneš budala koja samo njega čeka da se javi.

OSEĆANJA: „Ne, ne slodna sam danas. U 7, na trgu? Može! (uz kikotanje)

NEĆEMO TAMO, TAMO SU NARKOMANI

Sećate se kad ste bili klinci, tinejdžeri usijanih glava. Dobijete dopuštenje da izađete u grad pod uslovom da se vratite do dva. U provodu se uvek nešto epohalno desi, sretnete slatog dečkića sa kojim očijukate mesecima, prvi put se napijete pa vas svaka pesma koja ima iole smislen tekst pogodi, sretnete najslađu devojku ikada i tome slično, a onda pregovarate da vam dopuste dodatnih pola sata, te na kraju zakasnite još pola i pojavite se u tri ujutru, vidite roditelja (u zavisnosti koji je dežurni čekač tog vikenda) koji vam se unosi ne bili provalio koliko ste popili (detektori čula mirisa su im precizniji nego policijski) upere vam lampu da vide stanje zenica i ako sve protekne po planu pošalju vas u krevet uz pretnju da ćete biti kažnjeni. Lepa vremena.

Ta vremena me podsete i na rečenicu koju sam previše puta čula u dogovorima za izlazak. Rečenicu iz naslova ovog posta.

Ja sam bila ekscentrična klinka, više po oblačenju nego po ponašanju. I neki stvavovi su mi bili bitno drugačiji. Dakle nikada mi nije bilo jasno kakva su to mesta i ti narkomani koji su ružni, prljavi i zli, a vrebaju dobre, uredne i lakomislene klince pa im sipaju drogu u piće, te se oni u sekundi navuku i za par meseci završe na igli. E jeste, kad bi se gađali tramvajima.

Meni narkomani nikada nisu bili problem. Oni žive svoj trip i u njihove zavisničke probleme ne bih da ulazim. Nikada mi se nije desilo da me neki džanki smara u izlasku i nudi mi ovo ili ono. A i zašto bi mi nudio, čuva za sebe.Takođe, nikada nisam insistirala da se flaše i konzerve otvaraju preda mnom, iz straha od kojekakvih španskih mušica (ko je baj d vej spadaju u domen urbane legende).

Ono što me ja zaista i iskonski nerviralo je ta rečenica. Mislim, otkud ti znaš da tamo negde izlaze narkomani, i otkud znaš da je neko narkoman ukoliko ga nisi video sa džointom u ruci (takođe diskutabilno), belim nosom ili iglom u veni. Tada možeš da ga deklarišeš , ukoliko baš insistiraš na takvim predrasudama i etiketama.

Smešno mi je da odrasli ljudi u ovim mojim godinama (27) i dalje gaje identičnu predrasudu, te se neretko može čuti da se o nekom tamo poznaniku ili bivšem prijatelju priča sledeće :“Propao je jer je narkoman“, „Bavi se nekakvim dizajnom, ako mene pitaš sve su to narkomani“, „Zamisli, zaposlio se ali svaki vikend duva, jadna firma koja ga je zaposlila“i svašta nešto tome slično.

U ostalom, šta vas briga da li se neko i koliko drogira? Jasno mi je da postoje primeri da je situacija alarmantna i ozbiljna, ali njima se ne bavim. Ako je neko drugačiji po izgledu i ponašanju, vrlo je verovatno da je inteligentna i natprosečno kreativna osoba,a mnogo manje da je raspadnuti narkoman. Nemojte širiti neistinite predrasude dok ne proverite pravo stanje stvari. Deklarisanje nekoga za narkomana, bez prethodne provere je jako ozbiljna i ružna stvar, koju niko nije zaslužio. U ostalom, to je lični izbor, i ukoliko vas tako nešto ne ugrožava i ne dotiče ko ste vi da širite „Igraj za život, droga NE!“ ideologiju. Ne verujem da to radite usled profesionalne deformacije, već usled dokonosti i manjka zajedničkih tema sa prijateljima sa kojima ogovarate neke tamo „narkomane“.

A da se razumemo „narkomanska mesta“ kao takva ne postoje. Ozbiljni zavisnici sigurno nemaju 20-30 evra za izlazak na nekom splavu, već se kriju u budžacima i podrumima.

Na apsolutno svakom splavu ili noćnom klubu, sigurna sam, da se našao neki konzument narkotika. Bez obzira na vrstu muzike koja se sluša ili kulturu klijentele kluba/splava, situacija nigde nije drastično bolja ili gora kada je droga u pitanju. Zar stvarno mislite da dilera nema po fensi splavovima, već samo u bašti KST-a?! Nije nego. Preračunajte se malo ko ima platežnu moć da isfinansira tako nešto, student iz provincije ili krimos sumljive proslosti i njegova nova devojčica, bivša igračica.

Pozdravljam vas, i pamet u glavu !

HOĆEŠ LI OD BOGA DA PREPIŠEŠ ŽIVOT?

Poslednjih dana smo svedoci velike „zavere“ i skandala koji poprima kataklizmičke razmere. Naime, neki tamo beogradski petnaestogodišnjaci su uspeli pa prejebu („Prejebuu ih Božeeee“) sve te velike foteljaše i obaveštajne i bezbednosne službe ,dođu do rešenja jako ozbiljnih testova iz srpskog i matematike i time pokažu srednji prst obrazovanom sistemu, a daju potvrdu korupciji u prosveti. Neki su čak zgrnuli keš na ovoj ozbiljnoj malverzaciji, pa će imati za kapri i koka-kolu do kraja raspusta.Subverzija na nivou.

Kao po običaju, izašla sam na teren da se informišem iz prve ruke. Reče mi klinac u njegovom razredu samo 2 osobe NISU imale rešenja oba testa. Mogao si najnormalnije da uzmeš i da ne platiš. Komšijska škola je imala prosečan broj bodova iz srpskog 19,6?!?! Ili su nam blokovka deca  genijalna, ili su usavršili veštine snalaženja i podvala.

Možda je to samo nuspojava dugotrajnim trovanjem aflatoksinom .

Epilog događaja, da gosn’ ministru ne pada napamet da poništi rezultate testova, a kamoli razmisli o tome da je moralno i realno da u ovom momentu podnese ostavku. Neće čovek dok Gica premijer ne utvrdi odgovornost.

Jok, da nisam možda ja odgovorna ili Pera pekar što prodaje kifle pored Škole. Ne kriva je tetkica Mileva, uvek je važila za sumnjivo lice.

Možda je kriva Marija Popović (meni onomad predavala i da se pohvalim nije me uhvatila u prepisivanju na kontrolnom iz filozofije) koja je izašla u javnost sa corpus delicti puškicom sa rešenjima iz srpskog. Gosn ministre, vi beše rekoste da to nije procurilo?!?!

Verovatno je Marija sama napravila puškicu da Vam namesti aferu jer je u dosluhu sa ljudima koji vode konspiraciju za raspisivanje vadrednih izbora. Mozda je Mariju potplatio Đilas da Vas iskompromituje. Možda Marija radi za strane tajne službe? Sve je verovatnije od toga da su procureli testovi jer mi ministrima verujemo na reč.

Koliko je meni poznato, u sistemu odgovornosti i odnosima podređenosti i nadređenosti, nadređeni, odnosno vrh piramide snosi odgovornost za propuste svojih podređenih, bez obzira na odgovor na pitanje da li je on lično izazvao odnosno sudelovao u propustu. Dakle, ako si „šef“ nečega, pa bio to klub ljubitelja WOW-a  moraš biti upoznat sa tim ko , šta i koliko radi. Ignorantia nocet (za one koji su prepisivali Neznanje škodi), pa poštovani ministre I još ugledniji profesore renomiranog univerziteta Megatrend, znate šta Vam je činiti.

Ali u ovoj priči nisu glavni problem ministri, MUP, Službeni glasnik,  Upisna komisija, Školske uprave I Direktori škola. Da su stoka, muljatori I lopovi oduvek smo znali. Problem je poruka koja se šalje tim klincima koji su I dalje u fazi izgrađivanja moralnih vrednosti , kojima će se kasnije, kad stasaju u ove s početka rečenice, služiti u životu I radu. Dakle jak si ako prodaš, podvališ I prepišeš. Onda si faca.  I to će da ti prođe, dok štreber sa teglama uči sve pošteno pa umesto dobre gimnazije upiše neku tamo kaubojsku, a sve jer nije hteo da podvali.

Od koga ćeš da prepišeš poštenje, uviđajnost, premenitost, marljivost, upornost I hrabrost. Ne znam da li takva puškica ima da se nabavi u ovom gradu I za koju cenu?

Koji su tačni odgovori na test iz prijateljstva I ljubavi? Da li se I oni dobijaju na mufte I ispod ruke?

Ne znam da li će ovaj naš podmladak umeti jednog dana da nauči neke svoje buduće klince idealima koje ni oni nisu stigli da nauče I za koje se nikada nisu borili. Kakvi će nam tada biti visoki zvaničnici I izaslanici? Bilo kako bilo, oni nisu krivi. Krivi su ovi koji su im to omogućili, prosledili I potvrdili kao validan metod. I zašto bi se za išta borili?

I za kraj još jedan citat, koji je u današnje vreme apsolutno izgubio poentu, pa ga se sa setom sećamo:

“…Vivat academia!
Vivant professores!
Vivat academia!
Vivant professores!
Vivat membrum quodlibet
Vivat membra quaelibet
Semper sint in flore.
Semper sint in flore…

…Vivant et res publica
et qui illam regit.
Vivant et res publica
et qui illam regit.
Vivat nostra civitas,
Maecenatum caritas
Quae nos hic protegit…”

Uzdravlje !!

NE PREKIDAJ MUŠKARCA DOK SE PROSERAVA!

Prvo i najžnačajnije pravilo. Očenaš i amin ako hoćeš da te tipovi zgotive.

Ovo pravilo znam odavno, ali mi je ljubazni drug moje drugarice pomogao da na najbolji i najednostavniji način definišem.

Naime, krenusmo mi u provod u subotu i po pravilu se dogodilo da su gospođice krenule u štikle pa nisu htele da prepešače više od 3 metra. Ortak dolazi po nas i ispostavi se kao milion puta do sad da nas ima šestoro. Sva sreća pa je jedna od drugarica prava mršavica i  problem bi rešen pre nego što je primećen. I tako ortak udeljuje komplimente u pogledu njenog izgleda, a ona ga stidljivo prekida sa komentarim „NEMOJ !NEMOJ! i lik se mrtav ladan izdere „ALO BRE, NE PREKIDAJ MUŠKARCA DOK SE PROSERAVA! (Retki su i dragoceni takvi momenti.)“

U momentu svatih koliko je u pravu. Odmah se ubacih u razmišljanje i vraćanje filma koliko su mi puta u bliskoj prošlosti ortaci ili poznanici komplementirali i kako sam ja taj kompliment „prihvatila“. Na žalost, nisam znala kako da prihvatim već sam ih prekidala, crvenela i menjala temu. Jednom sam čak poručila da ću prestati da se družim sa njim ako nastavi da me hvali. Zapitah se zašto je nama ženama toliko neprijatno da čujemo lepe stvari o sebi? Da li smo zaista toliko skromne?

Nekako mu dođe normalno je stanje da nas kritikuju. Nismo navikle da nas hvale. U današnje vreme čuti iskrenu pohvalu i potvrdu sopstvenog kvaliteta je retko, neobično i na neki način neprirodno. Lakše ti je kad čuješ „Ala si se ugojila,sad si kao omanji tenk“ ili „Bože sačuvaj šta si to obukla, jel to kao moderno?“ nego „Baš lepo izgledaš“ .

Ne, po difoltu ne izgledaš dovoljno dobro, nisi dovoljno mršava, nije ti adekvatna nijansa kose uz boju tena, previsoke su ti štikle, loše ti stoji kroj haljine, imaš celulit, vide ti se strije, dosadna si, glupa, histerična, neurotična, neartikulisana, površna, laka i šta još sve ne. Ne znam zašto su momci postali toliko šrti na komplimentima, a toliko laki na kritikama. Da li smo i mi žene tome doprinele? Da li suviše agresivni ili prepotentni nastup odbija sve te momke da kažu ono što zaista misle?

Smatram da devojke preterano polažu da samostalnost, samosvest, lažno samopouzdanje i izvežban stav „jake žene“. Ne želim da uvek budem „jaka žena“ , a verujem ni većina vas. Ne mogu sve sama i nije mi dovoljno što sama sebe podržavam i hvalim, želim da to ponekad čujem i od drugog. Ne znam kako da naučim da prihvatim, ne pocrvenim i ne prekinem, već se jednostavno zahvalim i nasmejem. Biće da to mora da se vežba. Ali hoću da zamolim žene da vežbaju prihvatenje komplimenata svakodnevno. Ugrizite se za jezik, iskulirajte. Lepo je čuti lepu stvar o sebi. Počnite da se navikavate pa će ih biti mnogo više.

A kritike prestanite da slušate. Dovoljno kritikujemo sami sebe živeći u ubeđenju da smo mnogo gori nego što jesmo. Slobodno prekinite muškarca koji vas kritikuje samo radi kritike i lečenja kompleksa. Pa kome još to treba u životu.

A i za druge stvari, pustite ih da pričaju. Neka se šepure, neka se i oni jednom osete kao da prosipaju bogzna kakvu mudrost koju od drugog niste mogli da saznate. Nemojte biti ne pristojne sa izjavama „Smara me ta priča“ ili „Pusti to sad“. Ako čovek uživa da priča o nečemu , pustite ga da završi i nemojte ga prekidati. Ako budemo dovoljno strpljivi jedni za druge svakakve divne stvari možemo da saznamo i nove odnose izradimo a stare unapredimo. Vežbajte slušanje, a ukinite prekidanje. Ljudi oko vas će vam biti neizmerno zahvalni. Na kraju krajeva, ukoliko smatrate da su nečije priče sranje, verovatno smatrate da je i on sranje, a ako ste sebi dopustili da budete u društvu sranja i vi ćete početi da smrdite.

A sad odoh po sladoled, možda mi neko usput udeli kompliment pa ću da probam da se nasmejem..