TO JE TAJ ZVUK KOJI ME POMERA!!

Setila sam se te Bajagine pesme i ako nema neposredne veze sa onim o čemu ću pisati danas. Nekako mi je išla uz priču, jer mora da postoji neki zvuk koji svakoga od nas po difoltu i bez greške pomera. Ima izvođača i pesama na koje nismo imuni, na koje vrištimo, skačemo, radujemo se i grlimo. Uz neke redovno plačemo, a drugi nam pomažu da oslobodimo bes ili da se opustimo i odmorimo.

Ako niste pronašli zvuk koji je adekvatan svakom opisanom stanju, pravac u potragu. Muzika je neverovatna, neiscrpna. Koliko god da istražujete, uvek pronalazite nešto drugačije što vas pomeri na sasvim novi način. Neke pesme, albumi i izvođači vam obeleže život, odrastanje, godinu ili se uz pomoć njih setite odnosa sa osobom koja vam je u nekom momentu neizmerno značila. Neke pesme izbegavate i plašite se godinama da ih pustite, ali u tome i jeste cela fora kod muzike da oplemeni i da sadržaj svakom osećanju ili situaciji u kojoj se nalazite.

Potrudiću se da opišem svoje muzičko putešestvije. Hronološlki onako kako sam ih i otkrivala:

1. OSNOVNA ŠKOLA

Ovaj period se svakako može podeliti na više podfaza.  Jedna od najvažnijih je za mene bila, kada sam u nekom trećem ili četvrtom osnovne otišla sa drugaricom u lokalnu prodavnicu kaseta (da nekada smo imali isključivo kasete). I nekako nam nisu bili zanimljivi Mobi dikovi, Tapovi, Đoganiji, Cece i Brene. Trebalo nam je nešto ozbiljno, što će da nas pomeri. Izabrali smo the prodigy. Dok smo se vraćali kući da odslušamo novu kasetu drugarica mi je rekla da je čula za taj prodigy i da ne smemo mnogo da ga slušamo jer su neka deca u Engleskoj ili tako negde od previše slušanja prodidžija poludela. To nas je još više privuklo. Stavljamo kasetu u kasetofon i očekujemo čudo. I čudo se desi, slušanjem prvih taktova Smack my bitch up, i posle toga više ništa nije bilo isto. Njihov uticaj na moj dalji muzički ukus je sada više nego očigledan.

Sledeća prekretnica je bila u nekom šestom, sedmom razredu kada smo počeli da krademo kasete starijih braća i sestara (ja nisam imala od koga , pa sam pratila one koji su imali) i tako je drug doneo "Ladim JAJA!" u našem prevodu, Smells like teen spirit, naravno. Nirvana me je potpuno okupirala. Kada sam otkrila da se Kurt Kobejn ubio, ospednutost je bila još veća i još dublja. Od Nirvane je sve krenulo, a nastavilo se sa gansima, metalikom, pepersima i pokojom komercijalnom pesmom mejdena. Otkrili smo i Godsmack i perl jam, ali je nirvana uvek budila najjača osećanja. Prvi KST je bio zbog Nirvane, prva šutka je bila zbog Nirvane. Kurte, brate, hvala ti !!

Onda je došla na nekom letnjem raspustu, odnosno pred kraj školske godine prva primesa punka, ona inicijalna koja je otvorila lavinu –Offspring, Americana album. Otkrila sam Feliks i tezge kod SKC-a. Samouvereno sam tražila isključivo punk bendove. Otkrila Pistolse i Bad religion. Slušala New America album bez prestanka. Ćale se drao jer nikada nije voleo i cenio punk. Prićao je da su njihove obrade upropastile sve normalne pesme. Nisam ga baš najbolje tada razumela, ali mi je i dan danas obrada My way od sex pistolsa najzabavnija obrada ikad.

2. PRVO ZALJUBLJIVANJE

Prvi put sam se zaljubila ozbiljno u njega i u HIM. Slušali smo HIM zajedno preko telefona dok se još nismo ni sreli i mislili da smo sudbinski povezani. Pevao mi je Gone with the sin i uz nju sam i plakala kada smo raskinuli. Proslo je skoro 13 godina, a HIM me i dalje podseća na njega, njegove martinke i podvrnute farmerke. Bio je prvi dečko koga sam videla, da mu martinke i kožna jakna savršeno stoje. I tako je otpočela moja ljubav prema metalu (i ako se za HIM ne može reći da je neki metal)

3. GIMNAZIJA U KOMBINACIJI SA NETOM I TEZGAMA ISPRED SKC-A

Bilo nas je različitih tamo. Heterogenija ekipa od one iz osnovne škole. Svaki dan sam čula za neki novi bend. Krenuli po svirkama. Mučio nas dial-up u potrazi za nečim novim i drugačijim. Razmenjivali diskove. Jedan jedini drug je imao rezač pa mi je narezivao ono u šta se on kune. U nekom momentu mi dao Pink floyd, Delicate sound of thunder. Ja disk držala negde sa strane i nikada pronalazila priliku da ga zaista preslušam pored svih tih maidena, slayera, pantera, stratovariusa, guardijana, kamelota, hummerfalla i njima sličnih. Pijana se vratila sa nekog rođendana i pustila prvi disk koji mi je pao pod ruku. I u tom momentu prestajem da dišem, vreme staje a ja slušam pesmu koja mi je sad već mogu da kažem obeležila veći deo života- Shine on you crazy diamond. I onda sa floydom kreću novi uvidi, novi svet, nova pravila, novi način života. Stvari počinju da se gledaju iz drugog ugla, i uči se strpljenje, ceni se impresija. Muzika više nije nešto uz šta se skače, dere, bije i plače. Muzika je nova dimenzija.

Još jedna muzička priča je moje otkrivanje reggea u prvom srednje. Trebalo je da se nađem sa dečkom ispred SKC i pošto je lik kasnio , a mene smorio disk iz diskmena, ja svratim do tezgi i ugledah neki šareniš. Čula sam za Marlija i ranije, ali me priča nije dovoljno zainteresovala, kao omot CD-a. I ja kupim, pustim i zaljubim se. Godinama sam smarala svakog živog i neživog zavijajući Buffalo soldier. Jadni su bili oni koji su obitavali u blizini, obzirom na kreštanje i moždani napor koji su morali da trpe.Zamalo da me prebiju :)

4. DRUGA LJUBAV , EXILE I BARUTANA

Krenuli ozbiljni izlasci. Čuli za rejvove. To je sve bilo početkom srednje škole. Zanimalo nas je "šta tamo ima ako nema šutki i džitri" . Ok, tamo su narkomani, to smo čuli, ali mora da ima još nečega. Mislim prodigy je neki techno pa ne može da bude toliko loše. I tako ja odoh na prvi rejv. Nemam pojma ko je puštao. Znam da se tada postojala technokratija ili tako nešto i oni su organizovali najbolje žurke. Bila i neka emisija na trećem kanalu. Ali prvi prihodelični rejv , nikada neću zaboraviti. Kategorički sam odbijala prisustvo, kao sve ok, ali je to previše za mene i moj "istančani muzički ukus", ali sam jedva nekako pristala da odem na sun project jer tu kao ima primesa metala, kao momci sviraju gitare i vrte ploče i ta papazjanija. Otišla u Barutanu (prvo gotivno a zatvoreno mesto) , odlepila i nakon toga posetila sva važnija gostovanja Psy DJ-eva. Ali to gotovo nikad nisam puštala gajbi. Nekako mi nije bilo adekvatno.

Sledeća ogromna stanica je DRUM & BASS, kojim sam bila opsednuta godinama. Doneo mi dečko neki disk i kao to je super muzika, njegova ekipa počela da sluša. A meni to onako, insistiram kako je metal bolji, i to je prava muzika jer je kompleksna i ima tekst, a ovo drndanje nema poentu osim zabave, i on je kao ograničen. No dobro, dočekao je čovek svojih 5 minuta i moje kajanje. Otišli jedne srede na exil, sećate se onaj splav od koga je krenuo čitav onaj bugarski vašar na sajmištu. To je sad River i plače mi se svaki put kad prođem, jer je exile bio više nego kultno mesto za nas preko 25 koji smo tada imali od 16 do 22. Drum, i MC-evi. Tamo sam prvi put čula za Viklera koji je jebao kevu šta je radio sa Rahmanijem. Žurke na kojima prosto odlepiš, bez alkohola i droge. Nikad se nisam smorila tamo. Exile, zašto te više nema ?!?!?!?

5. SENKA I MUZIČKA ŠKOLA

Ne rekoh da sam bila jedna od one zauzete dece pa sam se pola života bavila muzikom i pohađala mužičke škole. Vrlo rano sam se upoznala sa klasikom i naučila kako se ona sluša i šta sve ima da ponudi. Počelo je od Vivaldija i Betovena i još se nije završilo. Nemam ni mesta ni vremena da nabrojim kakva me sve sećanja i osećanja vezuju za klasiku , ali svakako da ima posebno mesto u mom životu. Ako niste školovali, obavezno probajte, ne boli. A za ove koji ne znaju zašto Senka, ona je bila profesorka muzičkog u mojoj gimnaziji i terala nas je da prepoznajemo kompozicije za ocenu. Bilo ih je više od 100. Mislim da smo joj zbog toga svi zahvalni.

6. FAKULTET, OZBILJNOST I MELANHOLIJA NA DELU

Negde na samom početku fakulteta uhvati me smor i melanholija, svojstvena životnim promenama kojima se po prirodi stvari onako mladi i nezreli jako opiremo, a kada nas snađu neko vreme smo potpuno izgubljeni i ne znamo za šta da se uhvatimo. I tako sam ja počela potpuno novi način života, neke prijatelje iskulirala, sa nekim starim ponovo počela intenzivno da se družim, raskinula dugu vezu i započela novu. Tada sam se navukla na muziku koju sam i ranije slušala, ali ne na pravi način, već onako usput. Brit pop , indi i alternativu. Sve je krenulo od The Verve-a (ne ponosim se baš svojim brit-pop počecima), preko Coldplay-a i Oasisa, potom Travisa, Blur-a i Suede-a da bi se stiglo do Smithsa, Pulp-a i ako nema baš najviše veze sa životom Morphina i Depeche mode-a . Prijalo mi je i sada mi prija. Ali ne preporučujem puštanje u stanju sjebanosti, da ne bi došlo do suicidnih misli i depresije. Mada ima i veselih pesmica, ali izbegavajte Heaven knows I'm miserable now i tome slično, osim ako ćete da se sprdate sa sobom i svojom situacijom.

7. OK, PA NISAM NI JA IMUNA NA MTV KOMERCIJALU

Dobro, priznajem, bilo je tu raznih hip-hop, haus, komerc-pop izvođača i bendova. Znate i sami koji su bili hitovi ovih desetak godina aktuelni, da ne pišem. Recimo, smem da priznam da mi je jako drag bio i ostao Dejvid Geta Njega ne propuštam i ne smeta mi što mi i iz frižidera i wc šolje izlazi. Jedino baš ne štelujem da mi zvoni telefon na njega, da me ne pomešaju sa kojekakvim dizelašima i splavarima.

8. HIPSTERSKA MUZIKA (šta god to bilo)

Ne bih nešto preterano dodavala, recimo da su to neki alternativni izvođači koje iskopaš po netu s vremena na vreme, pa si ložiš da si faca što niko nikada za njih nije čuo. Onda se još nekome to svidi, pa raširi po društvu, a onda taaj isti super kul izvođaš tebi nekako banalno i komercijalno zvuči, pa zaboraviš da ti se ikada svideo i kreneš dalje. Jebiga, umam da budem pozer kad je muzika u pitanju, i ako se trudim da pozerstvo što više suzbijem i da iskuliram sa pitanjima "Jao, pa kako za tog i tog nisi čuo, ima čitavih 10,000 pregleda na jutjubetu".

I tako ja sedim danas uz poslednji album Gusgus-a koji kida. Pustiću i Cat Stevens-a kasnije, nekako mi ide uz današnje raspoloženje. A vi istražujte i pronalazite. I nije mi teško da ponovo napišem muzika je beskonačna. Iskoristite to. A vratite se ponekad na stvari koje ste nekada slušali možda ih sada doživite drugačije.

P.S. Verovatno su neki primetili uzela sam godišnji odmor od bloga. Trudiću se ne ponovi u skorije vreme.. Čitamo se uskoro !

NADRKANI BAKSUZI KOJIMA NI BOG NE MOŽE POMOĆI

Ljudi se dele da optimiste i pesimiste. Ti znam još od obdaništa. Već tada smo se podelili u tabore kroz različite društvene igre. To shvatiš onda kad te stave u tim sa nekim pa neko počne da kuka kako ste slabiji i kako ćete sigurno izgubiti u lastišu, žmurkama "izmеđu 2 vatre" i sličnim zajebancijama. Tada se ispoljava prvi stadijum pesimizma.

Kada malo odrastete uz pesimizam se prilepi i prva faza nadrkanosti.  Događa se u nižim razredima osnovne škole, kada bez pitanja otvorite tuđu pernicu, pozajmite flomaster ili slučajno isprljate nečiju torbu. Praćeno je vrištanjem, dranjem i zabranama prilaska školskom,svakom drugom priboru kao  i oštećenoj strani.

U starijim razredima baksuzi se mogu prepoznati po tome što na svaku vašu neutralnu rečenicu skaču, jer tripuju bogzna kakve napade na njihovu ličnost i integritet. Uvek misle da ste dobili bolju ocenu od njih jer ste vezara i muljator, a to su vam verovatno i roditelji jer imate bolju garderobu i više društva. Ponekad se uspešno kamufliraju izigravajući vernog prijatelja i vatreno ogovaraju svakoga i svašta u vašem prisustvu, a nakon nekoliko sati se toj istoj žrtvi ogovaranja priklone pa pretpostavljate da isto tako ogovaraju i vas.

I ako se „raduju“ vašim uspesima i sreći, to će biti uz kiseo osmeh , jer se to isto nije desilo njima i duboko u sebi će se pitati zašto njih takva sreća i uspeh nisu strefili (a logično da nisu jer se previše vremena bave vama i kojekakvim izmišljenim manama koje vide samo oni i njihovi istomišljnici.)

Onda se po pravilu u nekoj životnoj fazi primire, ali obavezno počnu da vas truju na druge načine. Večita su žrtva, jer ih roditelji maltretiraju, dečko vara, nema pas za šta da ih ujede (a obavezno putuju po najskupljim morima i non stop bleje po kaficima) bivši prijatelji su ih izdali, neko ih je pokrao, šef ih je mrko pogledao, na poslu ih frustrirane kučke ogovaraju i podmeću noge, pate od nesanice, sraćke, ćopavi su , ukočeni, ćoravi, debeli, premršavi, ružni i dodajte još tu koječega.

Oni su kontradiktorne ličnosti, kad im je dobro, čude se što im je dobro, a kad jedna stvar loše krene kukaju za dobrim vremenima „koja se nikad vratiti neće“. Traže vašu stopostotnu pažnju, a posle susreta sa njima koji traju više sati , a ponekad i više dana neprestano „jer ne znaju kako da se nose sa životnim nedaćama sami“ vama treba rehabilitacija u banji. Psihički ste morali da se izborite sa šesnaest poplava i cunamija.Sizifov poso’.

Užasno su sugestivni te ih se treba paziti. Postoji ozbiljna opasnost da i vi uz druženje sa njima počnete da tripujete bolest, ružnoću, besparicu i ljudsko zlo i prevrtljivost. Možete na momenat postati jedan od njih, ako niste dovoljno jaki i zadovoljni sobom, te sa takvima druženje nije preporučljivo, eventualno u minimalnim dozama i sa još nekim optimistom pored, kako bi se napravila ravnoteža.

I sama sam s vremena na vreme imala takve u okruženju. Dugo mi je trebalo da prepoznam i razgraničim ko je od njih zaista nadrkani frustriraš, a ko je samo upao u daun fazu iz koje će se vremenom izvući. Sabirala sam ja tako, oduzimala , vraćala filmove i situacije i donela odluku. Neću da dozvolim da me spuste, to je prvi korak. Šta god negativno neko da počne da priča, ja ću da menjam temu. Ali, ne lezi vraže, to su bila ćorava posla. Šanse nije bilo da poteram vodu na svoju vodenicu, jer kao što smo svi iz matematike naučili minus i plus, daju minus. Nije moglo i nije vredelo, a ozbiljan deo živaca sam već izgubila.

Pređoh onda na drugu taktiku: šta god da baksuz kaže, ja ću da se složim i podržim , pa možda na taj način izađemo zajednički na pravi put. Joj, koliko sam naivna ispala. Krenula ja tako :“Sve si u pravu“, „Potpuno razumem tvoju nesreću“. Slušala ja tako žalopojke bez kraja i konca i ništa. Još krenuli da me napadaju i stavljaju usta rečenice koje nikad nisam ni izgovorila.

Pa dobro više, šta koji kurac (ne postoji adekvatnija reč datoj situaciji, na žalost) da radim. Kako da nađem ravnotežu? Pa ne mogu otpisati drage ljude..I odjednom, dođe prosvetljenje.

Jednostavno, moram nekoga s vremena na vreme i da otpišem, jer mu nikako ne mogu pomoći, ali zato sebi uvek mogu, dok me još nisu povukli u provaliju pesimizma. Ja volim život, radosna sam osoba koja uživa u ljudima i stvarima. Od kad znam za sebe trudim se najviše na svetu da sačuvam taj pozitivni vajb , koji je jedna od mojih najboljih osobina (znam da nisam objektivna, ali želim da verujem da je tako). Moram reći „DOSTA!!!“ nekad i nekome, za moje dobro i dobro svih ostalih koji me okružuju, a normalni su ljudi. Bolje da se smejem, nego da se derem. Bolje da se radujem, nego da strahujem. Bolje da slavim nego sranje od života da pravim. I svima želim da se osećaju tako.

A ovom prilikom molim vas koji me čitate i sa mnom se družite da mi šamar lupite kad krenem da kenjam i kukam . Ne ide mi uz imidž ako ništa drugo.

NA ŠTA LIČIŠ?

Na žalost, poslednjih dana nemam baš previše vremena (nemam uopšte), što se odrazilo na blog.No, danas se vraćam sa temom koja me u poslednje vreme prilično intrigira. Muškarci, naravno u glavnoj ulozi i večito pitanje- koliko je izgled bitan (presudan) u tim muško – ženskim igrarijama.

Ne bi sve to bilo toliko inspirišuće da mi jedna draga osoba pre nekoliko dana nije poslala klip koji me je totalno raznežio i dao jasan odgovor na moje pitanje.

( Bacite pogled ukoliko vas ne mrzi, kako biste bolje shvatili o čemu se zapravo radi, mada sve to može i bez gledanja.)

Dakle koliko je njima bitan izgled? Da li nekad nepravedno i neopravdano otpisuju devojke iz razloga što „Nisu baš njihov tip“ ? I šta u stvari znači tip? E svim tim pitanjima želim da se pozabavim ovom prilikom.

Mnogo ortaka imam koji su mi ko iz topa rekli da im uopšte nije bitan izgled sve dok devojka ima dve noge, dve ruke, oba oka i nema 100 kg. Poželjno je da ima kosu i da ne smrdi, dodala bih, na šta su oni klimali glavom. Ali kako to uvek biva život je vremenom njihove tvrdnje počeo da demantuje.

I tako se ortak muva sa devojkom koja potpuno pristojno izgleda. Ja vidim da se migolji i kulira situaciju i nije mi jasno. Riba je skroz kul lik, vesela, zanimljiva duhovita, simpatičnog izgleda ali ne onakvog koji primetite na prvu loptu. Ja ga pitam zašto izigrava budalu, a on mi odgovori „pa debela je“. Ja u šoku i vidno iznervirano izustum „A gde?!?“ Pogledam devojku malo bolje, reko’ možda je nisam sagledala iz svih uglova. Ok, nije manekenka ali je normalna po mojim kriterijumima, pa ne možemo svi biti hodajuće vešalice. A od odgovora sam se sresla „Ima stomak ko da je u 4 mesecu“, „ Ti imaš ko da si u osmom i šta ćemo sa tim“, „Ja sam muško.“

Toliko sam se iznervirala na tako bezobrazan , tipično muški, šovinistički i ograničeni stav da sam čitavo veče izbegavala bilo kakav razgovor sa dotičnim. Čak sam ozbiljno razmišljala da prestanem da se družim neko vreme sa njim. Ali kako probleme volim da sečem u korenu, pozvala sam ga nekoliko dana kasnije na kafu i razgovor koji se iskreno rečeno završio prilično razočaravajuće.

Pošto mi je bilo žao devojke koju je gospodin nepravedno otpisao zbog „trudničkog stomaka“ pitala sam ga kakav ja utisak ostavljam kada se isključivo uzme u obzir moj izgled. Zamolila sam ga da bude brutalno iskren i obećala da se neću naljutiti kakav god odgovor bio. „Pa znaš kako, ti ponekad izgledaš detinjasto pa čovek može da pomisli da si mu samo za zajebanciju.“ Kako to na osnovu izgleda neko može da pomisli , ni dan danas mi nije sasvim jasno, ali svakako da je najsporniji bio moj privatni  stil oblačenja. Rekao mi je još da bih možda trebalo da se oblačim „ozbiljnije“. Ma nemoj, najbolje čitavu garderobu da promenim, ne bi li me neko shvatio za ozbiljno.

Onda shvatih još jednu istinu -  i garderoba je bitna. Nesposobna sam da sve to pohvatam. Dakle ne smem da imam veliki stomak, dupe i celulit. Nije poželjna ni kratka kosa, jer to muškarci ne vole naročito. Takođe i boja kose ume da bude diskutabilna. Tu ne treba biti ekstreman, jer se zna kako prolaze platinaste plavuše i crvenokose. Kao devojke za zabavu, podrazumeva se. Takođe ne valja biti previše šaren , niti nositi mušku garderobu jer to takođe deluje neozbiljno. Upadljiv nakit ili detalji mogu biti pogrešno shvaćeni, tako da oprez sa šeširima, naočarama za sunce i ešarpama.  Štikle da ili ne? Rekla bih da i tu treba biti umeren, da vas ne proglase za porno starletu. A koliko kratku suknju smem da nosim, ili da je uopšte ne nosim? Kažu da je kratku suknju ok nositi ako si u muškom ili mešovitom društvu. Ako si isključivo u ženskom , takođe ćeš biti pogrešno shvaćena. Što se tiče šminke, mišljenja su oprečna. Jedan deo je za to da devojke treba da budu prirodne, dok se drugi kunu u to da se šminkom moraju pokriti očigledni nedostaci. U nečemu se slažu, drečave karmine ostavite kod kuće, njih vole da vide samo na slici. Groze se mišlju da mogu od toga da se umažu i isflekaju.

Priznajem da sam sam jednom imala čudan momenat sa jednim drugom u koga sam, sad mogu da priznam podsvesno bila zaljubljena. Pitala sam ga kakve devojke voli, očekivajući da ću se možda pronaći u njegovom „tipu“. „Pa niske i sitne.“-bio je odgovor na moje pitanje. Ja sa svojih 175cm i mišićima iz teretane (ništa preterano izraženo, jbg nisam koska i nikada to neću biti) bila sam previše krupna i velika za njegov ukus. Ne moram da dodam da sam se gadno smorila, a u svemu ostalom sam bila "idealna devojka" za njega. Samo još da su izmislili sredstvo koje se pije za smanjivanje i bili bismo zajedno. Danas zahvaljujem Bogu na svojoj visini i težini (koja me je spasila da ne završim sa kojekakvima).

Na kraju ove balade dolaze oni normalni, a takav je svaki dvadeseti (poznato iz ranijih priča). Eto tako, iz čistog mira nekome bićete slatki i divni šta god da obučete. Voleće i vaš stomačić i čupavu frizuru i sve čudne marame i minđuše. Bile vi plave, crne, zelene ili narandžaste, bićete mu prelepe. Neće vas uzeti za neozbiljno jer je to što pričate i radite više nego ozbiljno. Neće ga zanimati ako se ugojite tri kile ili  smršate pet. Izgled je za njih prateći detalj. Ako ovakvog nađete, nemojte ga puštati i zahvaljujte se višim silama što su ga uvele u vaš život.  

A za ove „površne“ i izgledom povodljive jedna poruka – dajte devojkama šansu. Gledajte malo dalje od dupeta,sisa i oblika nosa. Previše je divnih, pametnih i zanimljivih devojaka koje su nepravedno zapostavljenje od strane muškog pola, a svašta nešto imaju da ponude,pruže i pokažu. Potrudite se da ih upoznate, pre nego da ih otpišete. Da ne završite kao Dastin Hofman jednog dana, plačući..

KOLIKO SE BRZO DAJEŠ?

Čula sam da se u poslednjih nekoliko (desetina) godina pominju različita pravila I zakonitosti. Navodno, dosta se može saznati o moralnim kvalitetima ženske osobe na osnovu toga koliko je brzo raširila noge. Tu se javljaju različite teorije i samoproklamovani stručnaci za procenu stepena „droljaštva“, svi po pravilu muškarci. Kažu i da se istim eksperimentom mogu doznati i druge osobine, recimo kakva će majka ili domaćica takva žena jednog dana biti. Izvlače se zaključci, lepe etikete. Sve me je to jako nerviralo pa rekoh da malo pročačkam o čemu se zapravo radi.

Pravila na koja sam naišla u pisanoj literaturi (morala sam da čitam da sranja i ako ih se istih sablažnjavam) začudo su bila slična onima iz života (kao da su ortaci pisali sve te knjige i članke). I evo čega tu sve ima.

Nikako ne smete širiti noge na prvom dejtu. To vam je fešn NO-NO. Davno su prošla vremena hipi i kojekakvih seksualno osvešćenih i ostrašćenih grupacija kada je moglo da se radi šta se htelo. Sad prekrštajte noge, najmanje 3 dejta, dok vam ne utrnu.

Ako ne daj Bože neki đavo uđe u vas pa se izletite odmah, pravite se da je to jednodnevna avantura i u toj situaciji se postavite kao muškarac. Gospodina jednostavno precrtajte i nemojte mu se javiti više nikad u životu, jer od sledećeg dejta, veze, braka ili dece ‘leba nema. Koliko god da ste zaljubljeni, sami ste krivi što niste pametno odigrali. Idete dalje i ne osvrćete se ako gospodin počne da vas opanjakava po gradu. Takođe, molim da se suzdržite od prepričavanjima o veličini njegovog polnog organa i seksualnim tehnikama. To vam ne priliči, kao ni nikom normalnom i razumnom.

Normalne, odrasle ženske osobe sa zdravim seksualnim nagonom , ako im se neko zaista dopadne imaju potrebu da se posle par susreta sa istim intimiziraju (ovde mi nemojte protivrečiti, sprovela sam anketu). I šta onda činiti? Kažu tamo da treba čekati minimum tri nedelje, a vi već posle nedelju dana otežano dišete i sanjate čudne snove.

Ne smem da kažem moj predlog, jer po mišljenju mojih ortaka on je totalno pogrešan, zato ću vam reći njihov. Najbolje je da se pred izlazak pripremite tako što ćete sat vremena gledati najgadnije klipove na jutjubu, koji kod normalnih osoba izazivaju povraćanje. Ukoliko vam to nije stišalo seksualnu želju, tokom dejta se izvinite vašoj pratnji, otiđite do toaleta i sa mobilnog (ako imate pametni telefon neće biti problema) pročitajte najmanje jedan članak o seksualno prenosivim bolestima i obavezno detaljno proučite fotografije koje idu iz isti. Posle ovakvih radnji, garantujem da je seksualna želja ubijena, bez mogućnosti vaskrsnuća u skorije vreme.

Iste radnje ćete ponavljati čarobne tri nedelje, jer koliko čujem to je minimum trajanja apstinencije, posle koje će vas vaš izabranik verovatno uzeti za ozbiljno. A naravno, postoji mogućnost da vam se posle besomučnog ponavljanja takvih radnji seks do te mere ogadi da odlučite da se prijavite u manastir, tako da i za njih treba imati meru.

Idemo dalje. Recimo da ste izdržali te tri nedelje izlazaka (MINIMUM!!!!) i šta sad.

Dopušteno vam je da ovlaš raširite noge. Nikako nemojte pristajati na sve poze, jer onda čitava apstinencija pada u vodu. Naravno da o oralnom seksu neće biti ni reči a kamoli delanja (to možete eventualno posle 3 meseca, ili tek kad vas zaprosi). I kao što sam već negde pisala, poželjno je puno komplimenata vezano za seksualni čin. Nikako i nikada nemojte prvi inicirati snošaj, da ne biste ispale ninfomanke. Dakle, da se zna ko kosi, a ko vodu nosi.

I sve sam ja to teorijski super razumela. Ali praktično nisam školovala, moram da pitam Bicu i Dželjanu kako se snalaze sa ovim novim (starim) pravilima.Čitala sam i neke ispovesti (ispovesti.com za neupućene) vezano za ovu tematiku. Bilo nekih pet kila komentara na ispovest gospođice koja se plaši da će dečko da je ostavi jer je sa njim spavala na trećem dejtu. Žene su po tom pitanju složne i solidarne. Sve u glas deru: „AKO TE ZBOG TOGA OSTAVI, TAKAV TI I NE TREBA. I DEČKO KOJI TE VOLI NEĆE MU BITI BITNO KAD SI SA NJIM SPAVALA“, bila je tamo jedna koja se udala za lika sa kojim je spavala na prvom dejtu. Anonimno sam je pitala da li je sigurna da čovek nije vanzemaljac ili tome slično, jer mi priča nikako ne pije vodu.

Muškarci su većinom seksualno sujetna bića, hteli oni to da priznaju ili ne. Jako ih volim i trudim se da ih razumem, ali im je to velika mana.

Dakle ako spavate na drugom, trećem dejtu, on će po difoltu pomisliti da ste tako nešto uradili sa još nekolicinom njih. Vaše reči i izlivi emocija teško da će moći da ih razuvere.

Naravno postoje izuzeci kojima to neće biti bitno, ali drage moje u današnjem vremenu i zemlji Srbiji takav je svaki dvadeseti. Pa vi čekajte tog dvadesetog, ako imate strpljenja.

Lako može da se desi da popijete ozbiljnu stativu, pa pazite sa kim se družite i opštite. Da li je neko iskompleksiran, sujetan i ograničen može se vrlo lako proveriti na druge i manje bolne načine. Ako nekom postavite pravo pitanje, na osnovu odgovora možete proceniti da li treba da se upuštate u seksualne radnje ili ne daj bože vezu sa takvim. Da li zaista želite pored sebe nekoga ko vas smatra za laku samo na osnovu broja dana kojih ste se „čuvali“.Takođe mi je licemerno folirati se i izigravati naivnost i nevinost bilo koji odnos zasnovan na lažnom pretstavljanju je osuđen na raniju ili kasniju propast.

I za kraj jedna poruka za vas muškarce koji brojite dane i procenjujete na osnovu glupih kriterijuma žensku „droljavost“. I žene imaju potrebe koje su možda manje nego vaše, ali postoje i teško ih je suzbiti. Pogledajte se u ogledalo i priznajte sebi koliko puta ste nekoj sirotici udelili milion komplimenta i izjavili svakojake emocije bez pokrića i samo u cilju što bržeg davanja. Pa se posle žalite što je mukica nasela. Neke devojke, zamislite, veruju ljudima na reč. Ako ste joj rekli da vam je do nje jako stalo, da vam je lepo sa njom i tome slično, zašto problem ako je skinula gaće. Misli da je na sigurnoj teritoriji pa se opustila. A posle odete i pljujete takvu iskrenost. Nije vas sramota.

I za kraj da napomenem da su neki ljudi seksualno otvoreniji od drugih. Jednostavno imaju  drugačiju percepciju tih odnosa pa im te stvari im nisu neki big deal.

To ne znači da su oni ovakvi, onakvi, manje ili više vredni. To je jednostavno jedna od njihovih osobina (vrlina ako mene pitate). I umesto takvu osobu (žensku ) da zadržite za sebe i iskoristite jedinstvenu priliku da vam se ukažu novi seksualni horizonti koje ćete dugo pamtiti, vi joj lupite pečat drolje i opanjkavate je kod ortaka. To što je neko slobodan da se iskaže u nekom segmentu ne znači da mu je ponašanje devijantno i loše. Druga je priča što vaša sujeta takav primerak ne može da podnese.

Pozdravljam vas i pamet u glavu.. U tim radnjama, procena rizika je obavezna.

PRINUDNI PODSTANARI

Većina nas konja sa dvaes’ I kusur sprcanih u dupe I ko zna još gde i dalje živimo sa roditeljima (pojedini baksuzi na žalost  sa babama, dedama i ostalom bližom ili daljom rodbinom). Đavo nam kriv, a ponajviše država, komunizam, Tito pa Milošević, bombardovanje,a u novije vreme ekonomska kriza i Evropska Unija, nezaposlenost i američki filmovi.

A eto, mi smo sve u životu kako treba radili, završili fakultet, našli posao, pravimo se da primamo platu koja je često u visini studentskog džeparca i čekamo da dobijemo na lotou, ili zaostavštinu neke do danas nepoznate tetke i strine, pa napokon dođemo do našeg i samo našeg krova nad glavom.

Kada posle pete godine igranja lota, binga i lizanja frikoma shvatimo da nismo baš toliki srećnici,  prečešljamo čitavo porodično stablo i sa razočarenjem shvatimo da nam dalja rodbina živi po inostranstvu i selima, ili da ima potomke koji će se pre nas pozvati na nasleđe, rešimo da uzmemo stvar u svoje ruke. Problem nastaje jer tu stvar ne znamo kako tačno da uzmemo u ruke, vreme prolazi a „stvar“ se migolji i čeka neke bolje dane i povoljnije okolnosti. U međuvremenu počnemo da smišljamo izgovore :“Nemam posao“  „Mala mi plata,“ , „ Ne mogu sam da živim, to mi je tužno“, „Čim nađem dečka ću da se preselim“, „Kad mi odobre kredit“, „Kad mi se oženi stariji brat (koji trenutno nema ni devojku), „Na proleće, gde da se selim po zimi, „Gledao sam oglase i nema ničega za mene“ itd. (slobodno dopišite svoj).

I tako ja sednem da razmislim koliko smo mi zaista voljni da preduzmemo taj veliki korak i uprkos svemu se otisnemo u samostalnost, a koliko smo sa druge strane navikli na komoditet življenja sa roditeljima (u većini slučajeva uslužnim osobljem)? Ko će da ode po novine? Ko će da skuva kafu? (Čekaj, neko prvo treba da je kupi, da bi je skuvao, a treba tu da se nađe i čista džezva? Ko će da skuva ručak? (To mora da se kuva svaki dan, kažu?!) Ko će da usisa, opere prozore? Ko će da se seti da treba da se plati struja, telefon? Koliko to uopšte košta?

Od previše pitanja, zavrtelo mi se u glavi i u tako ošamućenom stanju kao flešbek mi se vrati događaj od pre neki dan.

(Rovarenje po stanu u „atomska bomba“ stilu)

- MAAAAAMAAAAAAA (nema odgovora)

- MAMAAAAAAA, MAAAMAAAAA, MAAAAAMAAAA!!!!!!!

- Šta se dereš ko magarac, ‘oćeš onaj baksuz ponovo da nas prijavi predsedniku kućnog saveta? Šta je sad?

- NEMA MI PINCETE!!!! Hitno mi treba, a nema je tamo gde sam je ostavila.

- Naravno da je nema kad je uvek ostavljaš u krevetu.

- Nije tačno, ja uvek znam gde ostavljam svoje stvari.

Prevrtanje celog stana kao da je policija upala da traži skrivenu drogu. Ceo postupak traje 15 minuta, a stan posle istog je u stanju kao da je prošao istovremeno uragan i tajfun.

- (Histerično i psihotično) GDE SI OSTAVILA MOJU PINCETU RETARDU JEDAN? (dranje na sestru) Ti si je poslednja koristila.

- (ova drži slušalice u ušima i ne obraća pažnju)

- (kidanje slušalica iz ušiju (a posle se pitam zašto se svake pokvare posle 6 meseci) Odmah, da si ustala i da si mi našla pincetu.

- Ne pada mi na pamet. (potpuno nezainteresovano, sa pogledom kao da si smrdljiv sir ili unezvereni ludak-što i jesam u datom momentu )

- MAMAMAMAMAMAMAMAMAMAMAMA, naredi onom debilu da mi istog momenta nađe pincetu.

- Da li si ti normalna? Pa ceo stan si prevrnula, ko će to sad da vrati.

- Ja ću da vratim, samo mi nađi pincetu.

Posle dva ipo minuta traženja.

- Evo je kod tebe u krevetu

- Nemoj da lažeš, nemoguće, 6 puta sam tu tražila.

- Idi sad i sredi sve ono.

- Ne mogu, strašno se žurim, trebala sam pre petnaest minuta da budem u gradu, srediću     

  kad se vratim.

Događaj 2.

- (ulazim u kuću) Šta ima za ručak, mrtva sam gladna?

- Musaka.

- Koji vam je đavo sa musakom, mrzim musaku, neću da je jedem. Šesnaesti put ovog meseca pravite musaku. I šta ja sad da radim. Došla sam sa posla gladna i treba da jedem musaku. Jaaaaoo, šta sam ja Bogu zgrašila da me ovako kažnjava.

- Jedi šta ti se jede.

- E sad neću da jedem ništa, vi se svi lepo najedite, a ja ću posle da padam u nesvest po teretani.Lepo sam rekla NE VOLIM MUSAKU, ne volim ni grašak, ni boraniju , a za pasulj mora da mi se javi tri dana u napred da se psihički pripremim, jel to toliko teško. Mene ovde niko ne poštuje. (zatvaranje u sobu)

-(mama kuca i slabašnim, molićavim glasom) Dođi, pojedi makar supu.

- Od kad se supa jede sa musakom.

- Pa rekla si da musaku nećeš da jedeš.

- Dobro, ješcu supu. Živeću na supi. Prinudna dijeta.

- (sedam za sto, ali i dalje vidno nadrndana)

- (sestra) Ti si jedini debil koji ne voli musaku.

- Molim te, bez komentara. Ja ovde gladujem, dok se vi prežderavate.

- Imaš svoje pare, pa kupi sebi da jedeš.

- E tako ću i da radim.

(svi jedu, dok ja razvlačim supu petnaest minuta)

- A dajte mi malo te musake, vidim da ne izgleda loše.  

U momentu sećanja na  ova dva događaja, totalno svakondevna i normalna ( svako od vas koji ste u istoj situaciji ima neke svoje ne mnogo različite) shvatim bolnu i tužnu istinu. Mi smo razmaženi. Jako i mnogo. Šta da vam radim, drage moje kolege prinudni podstanari, nažalost je tako. Ni jedan cimer vam neće kuvati vaš omiljeni ručak, a pincete i kojekakve drangulije se neće naći same od sebe kad budemo sami.

Lepo je to kad si svoj na svome, ali je i teško. A i ovi što su se nedavno preselili, čujem često idu kod svojih na ručak. Zadrže se nekad tako i po dva tri dana.

A vas izuzetke, ovom prilikom pozdravljam i hvalim. Svaka vam čast. Treba naučiti sve te stvari, sazreti i pomiriti se sa činjenicom da više nismo deca kojima treba da se donosi i prinosi. Gde god da ste i kakva god da je vaša priča, vi ste junaci našeg vremena.

A ja sad odoh da zovem mamu i da se zahvalim što me i dalje trpi.

BLEJAČ – GOSPODIN ČOVEK

Na moju i društvenu žalost, poznajem mnogo ovakvih. Pre nekoliko meseci smo pokušali da se dosetimo i nabrojimo koliko ih ima u našem bližem prijateljskom okruženju. Kada smo stigli do broja 7, prestali smo obzirom da je situacija krajnje alarmantna i razočaravajuća.

Najveće pitanje na koje odgovor i dalje nemam nije kako se postaje blejač, to svi znamo i pod rizikom smo da na momenat, dan, nedelju ili mesec budemo veličanstveni blejači, ali kako neko godinama uspeva da ostane blejač, to mi je i dalje enigma.

Opšte osobine i muških i ženskih pripadnika je da nemaju pravo zanimanje, interesovanje, hobi, partnera. Kod njih sve nekako može i ne mora. Ništa im ne drži pažnju dugo, ništa ih ne zabrinjava i ne dotiče. Uvek imaju taman keša da se srkrpe, ali nikad onoliko koliko bi želeli.Najviše  uživaju u gledanju u plafon, finanskijskom eksploatisanju roditelja, baba, deda i bližih rođaka, a neretko i prijatelja , ispijanju kafa i obrađivanju apsolutno nebitnih i ispraznih tema. Ako ih ne mrzite, onda ih sažaljevate. Ali pazite se, opasno ih je gotiviti. Bleja je zarazna bolest koja brzo dolazi u metastaznu fazu, te se dugo i teško leči i odstranjuje. Zato je bolje da se isprepadate i na samu pomisao lepote blejanja, da ne biste završili kao jedan od njih.

A evo i opisa:

PRIPADNIK MUŠKE KATEGORIJE:

Ne ustaje pre podneva, i to baš kad ima neku obavezu, recimo da dopuni bus plus, kupi pljuge,plati račin za telefon (prošli put je zaboravio pa su mu isključili) ili pomogne ortaku oko preseljenja, razmeštaja nameštaja, sađenja paradajza i tome slično. Kad nema obaveze spava do večere. Kad ustane ne doručkuje, jer je odavno proslo vreme i doručka i ručka, nakači se na fejs, tviter, jutub,mocart (uživo klađenje) i euro sport. Pusti TV da mu tenis ide u pozadini. Pre nego što se osvestio shvatio je da mu je ponestalo cigara, jer je za manje od 2 sata uspeo da stuče pola pakle sa dve ipo kafe. Obično ga neko od radnih ortaka pozove, da svrati do njega na buksnu, pivo (za ručak se kod blejača nikada nećete ogrebati jer mu je frižider večito prazan , a hranu skoro po pravilu naručuje preko „donesi“ (kad baba primi penziju pa je pri kešu). Onda se javi još nekoliko ortaka kojima je blejačev stan sigurno utočišće od nadrkanog ćaleta, histerične keve, razmežene sestre i zahtevne devojke. Blejač je dobar u slušanju žalopojki svojih bližnjih jer mu sve zvuče kao radnja naučno-fantastičnog filma. Ništa od realnih problema on u životu iskusio nije jer ne radi, ne studira, ne raskida sa devojkama jer ih ima više ili ni jednu i tome slično, a ni sa roditeljima se ne raspravlja jer su odavno odustali od njega („pusti dete, važno da nije narkoman ili kriminalac“).

Onda se izbleji tako što se igra beskonačni broj partija pokera, jamba, preferansa i rizika.

Kad ortaci skontaju da se treba dovući do kuće jer je sutra radni dan, blejač ostaje sam što mu ni malo teško ne pada jer je još jutros (čitaj u 5 popodne uz drugu kafu) napravio plan filmova i serija koje noćas treba da odgleda. Knjige ne čita, da ne zamara mozak, eventualno naslove i kurir preko neta. Crnu hroniku izbegava, jer „život je lep“.

Vikendom planira da izađe, ali se ti izlasci po pravilu izjalove, pošto je „cimanje iscimati se do grada“ , a još veće „cimanje rezervisati separe“. Pri tom je to i svojevrstan izdatak, obzirom da blejač nema fiksna i redovna primanja, a i sa planiranjem finansija je loš.

Posao i onako ne može da nađe, jer je država u krizi, razmišlja da upiše osnovni kurs kompjutera, kako bi se bolje pozicionirao na birou, ali sačekaće da prođe leto, jer ko će po vrućinčini da se cima do grada na časove i moždano umara.

Devojka mu ne treba, jer je to obaveza, a obaveze u svom životu ne konzumira. I ako odluči da je normalno i zdravo imati devojku, obično nađe neku koja je zatrpana poslom, pa može da stigne da se vidi sa njim eventualno 2 puta nedeljno na dva sata. Za koja je i dobro je.

ŽENSKA PRIPADNICA BLEJAČKE SORTE:

Ustane u isto vreme kao muški blejač, ne doručkuje i ne ruča jer je na dijeti, tako da i ona popije dve ipo kafe i popuši pola pakle jer je čula da cigarete guše apetit , što joj je savršeno dobro došlo pred leto. Otvori fejs, jutjub, tviter , sajt fakulteta koji bi trebalo da studira, i kojekakve modne i estradne portale. Maže nokte dok proverava da li je Bekvalčeva snimila novi spot i kava je Severinina nova pesma. Vidi da je u Ušću šoping najt, pa smišlja strategiju koga da opelješi jer baba više nema, od ćaleta je sramota da traži , a rođendan je još daleko da bi cimala drugu babu, ujaka i tetku. Pozajmiće od najbolje drugarice, „šta je to za nju, i onako ima platu 500 jevreja“.

Osnovna razlika između muškog i ženskog pripadnika sorte je po mestu obitavanja. Ženska pripadnica ne trpi četiri zida. Ona izlazi u „fićka na ćepi“, čak i kad nema pas za šta da je uhvati. A usput obavezno svrati i do solarijuma pa dok čeka pročita svu žutu štampu jer mora da bude informisana.

Još jedna razlika je u telefoniranju. Muški blejač telefon gotovo da i ne koristi, sad da ga pitate, ne bi imao pojma gde ga je zaturio. Ženskim pripadnicama je telefon najvažnija alatka i rekvizit. Bez telefona ni u solarijum ne idu. Svakodnevna obaveza joj je da po spisku pozove 5-6 ortakinja i proveri ko je sa kim raskinuo, ko se ugojio, ko će gde na more, zašto se Pera oženio sa onim skrndeljom, zašto se Persa i dalje jebe sa onim pacerom koji nema ni piće da joj plati i tako sazna značajne informacije bez koje joj život ne bi imao smisla.

Da se vratimo na priču. Obavezno je da se promene makar dva kafića, u udarno vreme i da se sve to čekira na fejzbuku i dokumentuje slikama na instagramu. Kad se vrati kući po trideseti put odgleda reprize sex i grada, deseti put pročita „Zašto muškarci vole kučke“ i ponovo pročešlja fejs , što obično traje oko 2 sata, obzirom na ogroman broj prijatelja i promena koje su se desile.

Ukoliko je ugovorila izlazak, aktivnosti se drastično menjaju. Pripreme za izlazak sa sve feniranjem, peglanjem i maskiranjem traju najmanje 3 sata. Pola sata joj samo treba da se odluči za boju karmina i cipele. A šta obući, to je već viša matematika, zadatak sa deset nepoznatih za čije je rešenje potrebno deset probi i promena autfita i velika moždana gimnastika, a na kraju i pomoć najmanje tri prijatelja.

I tako se oko 1 ujutru krene u izlazak, koji traje najmanje do 5, čak i ako se apsolutno nikad , ništa ne desi.

Blejačici je mnogo potrebniji partner, nego blejaču, jer ko će da isfinansira sve te solarijume, nokte, frizere i kafiće. Sreća njena ako roditelji podržavaju njen životni stil („pusti dete, mogla je da bude kurva ili lezbejka“) pa ne mora preterano da se bavi strateškim planovima za vrebanje mužjaka koji će joj obezbediti ovakav način života.

Zaključak ove priče je: Ovo je Srbija, raj za blejanje. Po prirodi stvari, u situaciji gde možeš da nađeš milion izgovora, nećeš stići ništa konkretno da uradiš (pošto si bio zauzet smišljanjem istih). Za ovu pojavu su krivi svi, a najviše sami blejači, ali ipak ne možemo ih toliko ocrniti jer će uvek postojati njihovi bližnji koji sve to trpe, tolerišu i finansiraju. A šta je sa prijateljima blejača? I oni su licemerni, jer priznaćete, uvek je lepo imati nekoga na stendbaju za kafu, pivo, frizera ili izlazak. Da smo svi zauzeti i uposleni kako bismo doznali sve te ultra zanimljive tračeve i došli do klipova na tjubu za padanje od smeha (ili onanisanja zavisi šta preferirate). Na osnovu svega izloženog nameće mi se zaključak da su blejači u ovom našem društvenom sistemu dobili funkciju, a kad nekom daš funkciju teško da ćeš ga sa iste oterati.

Živi bili i uživajte u blejanju,  životu i radu..