SAMODESTRUKCIJA U EPIZODI PORIVA ZA UNIŠTAVANJEM SOPSTVENOG ŽIVOTA IZ ČISTOG MIRA.

Pročitah juče jedan divan tekst moje drugarice u kojem glavni junak s vremena na vreme ima momente samodestruktivnog ponašanja. Bacih se na razmišljanje i kako ti obično biva dođoh do nekih izvanrednih životnih zaključaka.

Dakle, svi smo mi na neki način samodestruktivni. Čovečanstvo više nego ikada ide u pravcu destrukcije svega dugo i mukotrpno napravljenog , ali je to jedna šira tema kojoj ovde nije mesto.

Smatram da u je čovek sazreo u momentu potrebu za samodestrukcijom nauči da kanališe u energiju, a tu energiju usmeri ka pozitivnim i korisnim stvarima.

Danas se neću baviti (kvazi)filozofskim i (nadri)psohološkim raspravama na temu kako spasiti svoj duh od samodestruktivnih momenata već ću navesti tipične primere toga kako se niko ne može više usrati u naš život od nas samih.

 Moja lista izgleda ovako:

POLJE PROFESIJE I INTELEKTUALNOG RADA:

1. Ono kad ti dođe januarsko-februarski ispitni rok a ti shvatiš da nikako ne možeš da učiš dok ne obaviš generalno spremanje sobe, pa kad završiš shvatiš da nisi krečio od prošle godine. A kad si već okrečio treba da izvršiš i dezinsekciju, da ti se slučajno ne pojave bube pa da neko pomisli da si aljkav, pa onda i da opereš tepihe, a kad si odneo tepih na pranje shvatio si i da ti parket nije ishoblovan kako treba.Kad napokon završiš sa majstorom zbog koga si izgubio 3 dana više jer je neodgovorni alkoholičar (ali je ćaletov ortak pa nisi smeo da ga biješ) i rešiš da se okupaš kao čovek i tako čist kreneš u nove intelektualne pobede, shvatiš da  ti česma u kupatilu curi i da je iznad kade sa leve strane jedna pločica napukla. Pa kako mirno da spavaš kad u svakom momentu može da se desi poplava u stanu. Vodoinstalaterski posao obaviš tri dana pred ispit i ponoson si na sebe kako si veliku stvar odradio, a fakultet jebiga pobeći neće.

Pred sledeći ispitni rok rešiš da se nesrećno zaljubiš jer je proleće a nisi jebao od prošlog leta, i pošto se stvar neslavno završi  nemaš koncentraciju od prevelike seksualne isfrustriranosti i emocionalne dubioze.

Pred junski rok izađe nova sezona serije koju pomno pratiš i par desetina filmova koji jednostavno ne mogu da se ne odgledaju, a moraš i  da pročitaš sva tri dela „50 nijansi“ da bi znao na šta se žene lože u krevetu, što je ukupno 1500 strana. Stići ćeš sve da nadoknadiš ako ne u septembru (jer planiraš da se uvališ na mesec dana u ortakovu vikendicu u Sutomoru), onda svakako u Oktobru i Oktobru II.

2. „Niko ne može toliko malo da me plati koliko mogu da zabušavam!“

Dolaziš mamuran i neobrijan (u košulji od juče) na posao sa pola sata zakašnjenja-kriv ti Đilas i BUSPLUS i sneg što je pao u decembru (mislim stvarno). Piješ kafu 2 sata, a kad te šef pozove praviš se da si u WC-u zbog stomačnih problema. Kompjuter ti je stariji od mlađe sestre pa nema smisla raditi u wordu kojem treba 17,5 minuta da se otvori, pa i to iskuliraš. Kad ti kolege traže pomoć praviš se da ti je pre dva dana uginuo pas ili te šutnula riba ( ne možes više da se vadiš na babu koje je prošle godine umrla 3 puta) i oni se sažale na tebe s rečenicom „Ma neka, drugi put“. Odeš na pauzu da jedeš, ali pošto u kraju ni jedna pekara ne valja, moraš u onu koja je dve stanice autobusom dalje, jer si navikao na kvalitet i paziš šta unosiš u sebe. Na stanici se u sebi još malo ispsuješ sa BUSPLUSOM i Đilasom, a kad konačno stigneš do pekare i sa prodavačicom jer ti je kusur dala u kovanicama, a ne u papirnom novcu ili što burek nije dovoljno vruć. Pošto te je sramota da ostaneš da jedeš u toj istoj pekari jer te svi penzosi koji su zbog tebe čekali minut ipo duže popreko gledaju i kroz zube psuju, odeš do obližnjeg parka da jedeš na miru. U povratku sretneš Peru, koga inače očima ne možes da vidiš , ali naravno važiš za lepo vaspitanog pa sa njim moraš da popričaš minimum 20 minuta (da te posle ne opanjkava kod drugarica). Po ulasku u kanc smišljaš kako da ubiješ još dva ipo sata, jer si na netu već sve pogledao, pročitao sve novine , rešio sve sudoke i popunio tiket za danas. Shvatiš da je beznadežno. Čuku pred kraj radnog vremena se javiš kako žuriš kog lekara jer imaš zakazano. Vratiš se kući, dobrano naždereš i onda osećaš ko govno naredna dva sata jer ti je plata bednih trista evra, za koje si morao svoju mladost (jedno 5-7) godina da ostaviš na nekom usranom fakultetu, koji naravno nije priznat u inostranstvu. Eto u kakvoj zemlji živimo, pa nije ni čudo što ne možeš normalnu devojku da nađeš, kad se sve lepe za ove veterane teške kategorije sa minimumom mesečnih primanja od četiri cifre u evrima.

EMOTIVNO POLJE

1. I ako ste raskinuli pre 6 meseci tako što te je stoka seljačka ostavila preko poruke na fejsbuku prvo što uradiš kad otvoriš oči,  pre nego što se umiješ i „staviš“ kafu je ozbiljno i studiozno češljanje njegovog profila na tom istom ozloglašenom fejsu i praćenje apsolutno svih aktivnosti koje je tokom noći, dok si spavala uspeo da odradi. To predstavlja jedan sistematski posao, prvo pogledaš sve tagovane slike, pa dobro pročešljaš i profile ljudi koji su na tim slikama i njihove albume. Te ljude naravno nikad u životu, za 9 meseci vaše veze nisi ni čula ni videla.

Kad završiš sa slikama pređeš na prijatelje. Ostao ti je zapisan broj virtualnih prijatelja sa kojima se družio sinoć pa ako se ne poklapa, češljaš ko je tu nov. Obavezno to bude neka ženska osoba, prostačkog izgleda i prenaglašenih atributa te moraš da iskoristiš pomoć prijatelja u datoj situaciji. Zoveš drugaricu da hitno dođe i zgranuto joj pokazujes sa kakvim je „stoka seljačka“ počeo da se druži. Drugarica prevrće očima i hvata se zaglavu uz rečenicu: „Kako je nisko pao, nemam reči" i nalazi dotičnoj dronfulji najmanje šest mana više nego što si i ti mogla da nađeš. Eto zašta prijatelji služe.

Rešiš da se izdigneš iz situacije i pošto je petak, obavezno izađeš. Plan je da obučeš najkraću suknju i najviše štikle i tako namontirana napraviš foto sešn spremanja za izlazak, zagrevanja za izlazak i samog izlaska u kojem si ti glavna diva. Rešiš i da se napiješ više nego inače i da ti to veče bude najbolje u životu. Ko zna, možda sretneš i čoveka svog života, pa da vidi skotina šta je propustio. Pošto si previše popila i nažuljale te cipele, usput do kluba se podupireš o drugarice. Od svakog trećeg prolaznika tripuješ da je on. Naravno, ide se u klub u kom si ga videla na fejsbuk slikama od prošlog petka. 

Kad stigneš u klub shvatiš da su svi muški primerci daleko ružniji i gluplji od njega. Smara te pijani idiot koji ti se unosi u facu i štipka za obraz, ali da je malo lepši i malo manje kontuzovan rado bi se povatala sa njim, što bi tvoja verna drugarica fotoaparatom ovekovečila i ujutru aploudovala. Na povratku ponovo shvatiš da ne možeš da živiš bez njega i sve vreme u taksiju kukaš, zapomažeš i padaš u trans. Drugarice ti konfiskuju mobilni da ne bi napravila još neko sranje. Kad stigneš kući uzimaš fiksni i okrećeš dobro poznat broj. Ako se uopšte odazove, do svitanja kukaš, proklinješ, moliš i na kraju ozbiljno pretiš dok u jednom momentu shvatiš da je čovek prekinuo vezu pola sata ranije ili jednostavno zaspao.

2. Umesto dobro jutro, bratu u prolazu odbrusiš „Jedi govna“ jer si sigurna da te mrko gleda. Kafe nema, pa se pošteno isvađaš sa ćaletom što je sinoć popio ono što si ostavila da ujutru ne bi išla do prodavnice. Muškarci su sebična govna! Uz doručak sa kevom čutiš, ona piriča a ti si isključena. Uključiš se u momentu kad čuješ :“Eto sad kad si završila fakultet i počela da radiš još da ti nađemo nekog dobrog dečka pa da odmorim dušu.“ Zacrveniš se, iskolačiš oči, ustaneš i ljutito odbrusiš :“ Kevo da ti mene ostaviš malo na miru, odmah da ti kažem neću nikad da se udam. Jasno, nikad!“.

I stvarno, zašto bi se udavala, da moraš da pereš, peglaš i kuvaš, pa zašto si onda završavala fakultet. Onda kad zatrudniš da te vara sa mršavijima, a kad se porodiš sa užima. Da dok čuvaš decu on da neku fuksu čašćava i dvori, e taj film da gledaš nećeš. I onako su svi muškarci nesposobni, iskomleksirani, infantilni idioti. Sa mnogima ne možeš ni tri proste rečenice da razmeniš. A da se udaš za nekog jadnika ni to ne ide. Mislim šta bi ti reklo društvo iz srednje da te vide u društvu tako nekog bezveznjaka kad si naravno bila od najboljih riba u školi. I uopšte te ne zanimaju deca trenutno. I onako samo kukaju, spavaju i seru. Ultimativna dosada. A kad budeš shvatila da je frka, otići ćeš u neku banku sperme, jer će to do tad da se otvori i u ovoj našoj zatucanoj državi. Drugarice su već odustale da te „spontano“ sparuju sa svojom braćom, ortacima i poznanicima jer si najmanje osam od deset oterala u pičku materinu i bukvalno i figurativno jer su pogrešnim tonom nešto rekli, slučajno te šutnuli ispod stola ili preglasno disali. U klubu muškarce gledaš mrko pa se niko i ne usuđuje da ti priđe. Odakle im pravo da misle da mogu da ti ugrožavaju prostor i zagađuju vazduh? 

Ubeđena si da se svi dive tvojoj nezavisnosti i stavu. Nikome se ne pravdaš i ne polažeš račune. Onda dođe svadba tvoje najbolje drugarice. Pozvana si da kumuješ. Ona ne sme ni da te pita da li imaš pratnju, jer zna kakvu reakciju može da izazove. Odeš sama i super ti je. Posle nedelju dana gledaš slike. Sve bre neki parovi smarači. Kakvi su grozni, patetični i ljigavi. Par sati kasnije pozove te i druga najbolja drugarica. Verila se, i udaje se na jesen. Trudna, u trećem mesecu ali htela je malo da sačeka dok svima ne kaže. Završiš razgovor i buljiš u jednu tačku. Na milisekundu ti pogana misao prođe kroz glavu: „ A možda bih trebala da neđem neku pratnju?“ Otkucaš broj bivšeg dečka u telefonu više puta ali nikada ne pritisneš komandu call. Ponovo buljiš u jednu tačku. Ma zajebi sve, muškarci su sranje...
Tri meseca kasnije odes na svadbu sama.